Kako smo se naoružavali

Poslednji put sam držao neko vatreno oružje u rukama i pucao iz njega u metu 1971. godine, kada je studente prve godine fakulteta preambiciozni predavač predvojničke obuke odvukao na strelište u Bubanj potoku, gde mi je zbog „lošeg rezultata” u indeks pribeležio šesticu i pokvario prosek, ali ne kajem se zbog toga.

Možda sam se uljuljkao činjenicom da niko od mojih kolega i drugara nije imao oružje, čak ni ono lovačko, pa me je zgrozila nedavna procena da u Srbiji postoji oko milion komada nelegalnog, od čega je bar polovina onog vojnog, i po logici stvari prilično ubitačnog.

Otkud toliki arsenal? Možda se deo odgovora skriva u događaju koji se zbio pre više od tri decenije, kada je naša profesija pretrpela sramnu podelu na obične, dakle normalne, i ratnohuškačke novinare.

Sredinom novembra 1991. boravili smo nekoliko dana u Zapadnoj Slavoniji koja je još bila pod kontrolom jedinica JNA. Tu smo dočekali i vest o završetku sukoba oko Vukovara. Stigli smo do Okučana redakcijskim automobilom, a odatle se vojnim džipom preko Papuka domogli Miokovićeva.

Bilo je tu mnoštvo rezervista regrutovanih po čitavoj Jugoslaviji, a među njima i znatan broj Hrvata, a mi prvi novinari iz Srbije koji su došli u te krajeve, pa smo razgovarali o svemu i svačemu, najviše o ratu. Među tim pričama najsnažniji utisak je ostavila ona koju nam je poverio policajac, čestiti čovek, inače etnički Hrvat iz tih krajeva, čije ime, na sreću, nisam zabeležio. Između ostalog, objasnio mi je svoje motive rečima: „Ne borim se ja protiv Hrvatske već protiv ustaša.” (Šta li je s njim?).

Na rastanku, borci su pokušavali meni da utrape pištolj, a kolegi foto-reporteru ručnu bombu, kao „uspomenu na tih nekoliko dana druženja”. Odbili smo darove, ali na sveopšte navaljivanje prihvatio sam jedan stari bajonet koji nije služio ničemu, onaj za karabin M-48, jer me je podsećao na dane provedene na redovnom odsluženju vojnog roka krajem šezdesetih.

U povratku auto-putem sada ironičnog naziva „Bratstvo i jedinstvo”, nadomak Batrovaca zaustavila nas je vojna policija zbog rutinske kontrole: lična dokumenta i putni nalozi, a na kraju neizostavno pitanje da li imamo i nekakvo oružje?

Odgovorio sam potvrdno, još pamtim zvuk repetiranja „kalašnjikova” i strogu komandu da izađemo iz vozila i legnemo na tle. Užas, noge su mi se odsekle. – Gde si ga sakrio – galamio je vodnik strogo.  – Ispod sedišta – promucao sam odozdo.

Sledeće što pamtim bila je salva smeha.

– Pa, jel’ ti to nas zavitlavaš – upitao je onaj vodnik pomirljivo, ne prestajući da se smeje. – Pitao sam te za vatreno oružje i bojevu municiju, a ne za „peroreze” i slične gluposti...

Tek tada, krajičkom oka, u jendeku kraj puta ugledao sam gomilu oružja koje su dvojica momaka u „es-em-be” uniformama tovarila u veliki transporter: bila je to najveća hrpa „ratnih suvenira” koju sam video, koja nije uspela da dospe u Srbiju. Mada, posle svega što nam se događalo i događa, izgleda da je bila – nedovoljno velika.

A i inače ne prisustvujem događajima koje prati rešetanje neba lakim pešadijskim naoružanjem. Zlosluti.

Novinar u penziji