Spirala nasilja

Pre tri godine na ovom istom mestu pisao sam o uzrocima nasilja u školama. Govorio sam o izokrenutom sistemu vrednosti, o tabloidizaciji društva, o nosiocima javnih funkcija koji neprimerenim ponašanjem daju loš primer mladima, o agresiji koja se plasira u javnom prostoru, tačnije o agresivnim sadržajima koji se emituju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Tražio sam da se nešto hitno učini, pre svega da se oduzme nacionalna frekvencija televizijama koje svakodnevno promovišu psihičko i fizičko nasilje u svojim rijaliti programima.

Objašnjavao sam zbog čega takav čin ne bi predstavljao gušenje slobode medija i podsećao da u konvenciji o pravima deteta jasno piše da je država obavezna da preduzima mere kako bi decu zaštitila od štetnih medijskih sadržaja. Ispada da sam govorio u gluvoj sobi budući da je rijalitijima u međuvremenu pridodata hiperprodukcija televizijskih serija sa neretko nasilnim sadržajem koji nije primeren prikazivanju u udarnom porodičnom terminu. Po svemu sudeći reč je o posledici prethodno stvorene tržišne klime lišene bilo kakvih etičkih kriterijuma koji su žrtvovani na oltaru manijakalne trke za gledanošću, a što se često opravdava tvrdnjama da svako ima daljinski upravljač u rukama, odnosno da „narod traži da gleda takve sadržaje”. Obratite pažnju na cinizam floskule! Od naroda koji je decenijama sistematski zaglupljivan očekuje se da razborito proceni šta je za njega dobro. Istina je, međutim, da anestezirani narod „traži” ono što mu se plasira i nudi bez prave mogućnosti izbora. Društvo na taj način gubi zdravlje koje se jedino može povratiti zdravim obrazovanjem i vaspitanjem, odnosno zdravom i jasno postavljenim kriterijumima.

Neoliberalizam je decenijama, preko lokalnih političkih ekspozitura, urušavao obrazovne sisteme (posebno u zavisnim državama) i podređivao ih tržišnom mehanizmu kao da se ne radi o školama već o fabrikama za proizvodnju automobilskih guma. I zaista, prosveta se decenijama unazad posmatra na mehanicistički način kao postrojenje koje štancuje specijalizovane kadrove za potrebe sistema. Nastavnicima se vezuju ruke, oduzima im se uloga vaspitača i na kraju ih imperativi tržišta pretvaraju u puke administratore. Školski programi se usklađuju sa potrebama mehaničkog sistema dok se promišljanja stvarnosti iz ugla filozofije i ustavnih prava građana izbacuju iz usko shvaćenog obrazovanog sistema. Globalizmu nije potreban humanistički vaspitavan građanin već anestezirani poslušnik koji slabo razgraničava stvarnost od iluzije. Pod plaštom makroekonomske stabilnosti, sektorske racionalizacije i digitalnog prilagođavanja globalističkim vrednostima, međuljudski odnosi se mehanizuju, postaju površni, hladni i posredovani aplikacijama tzv. društvenih mreža. Predstavnicima lokalnih vlasti nije važno negovanje ljudskosti i porodičnih vrednosti već otvaranje šoping molova, auto-puteva, ispostava globalnih korporacija, finansiranje brutalnih serija i rijalitija, kao i sejanje baznih stanica (u ime regionalnog liderstva u digitalizaciji), kako bi se deca što efikasnije prepuštala virtuelnim svetovima dok im tate i mame rade i po dva posla zarad karijere ili pukog preživljavanja, a bake i deke uživaju u komercijalizovanoj agresiji koja dopire sa nacionalnih frekvencija.

Ali to je tržište, zavapiće njegov lobotomirani fan. Da, jeste. Decenijama se, posredstvom logike tržišta, stvara spirala nasilja zamaskirana makroekonomskom stabilnošću, tehnološkim izumima i ideologijom neizbežnosti koja, između ostalog, utiče na masovno anesteziranje ljudi. Mediji su u tome imali, i još imaju, značajnu ulogu. Stoga nam nije od velike koristi daljinski upravljač pošto ćemo neminovno naleteti na rijaliti programe, kriminalističke serije sa mnoštvom hladnokrvnih ubistava, vesti sa ratnih poprišta, prenos zasedanja skupštine u kojoj se neguju primitivizam i agresivna nekultura govora... Naletećemo na konferenciju za medije predsednika države koji koristi neprikladne reči i izlazi iz ustavnih nadležnosti predstavljajući se kao sveznajući Veliki brat, ili na bivše kriminalce i starlete koji nam daruju moralne pouke o životu! Naizgled, možemo pobeći od svega toga ali beg u cinizam, ravnodušnost i nihilizam jedino omogućava opstanak pomenute spirale nasilja na kojoj počiva i koju istovremeno produkuje nekrokapitalizam – sistem koji živo pretvara u neživo, a ljudsku svest u mehanizovani resurs za izvlačenje profita. Spirala nasilja prožima globalno selo i zavlači se u njegove najzabačenije zaseoke, eksploatiše ljudski rad i kolonizuje čoveka iznutra, razara porodice, zlo prikazuje kao dobro, a bolesno kao prihvatljivo, naglavačke preokreće shvatanje odgovornosti, empatije i tradicionalnih vrednosti, ukalupljuje nas i uslovljava. Na taj način nas nekrokapitalizam, ili je možda ispravnije reći psihokapitalizam, podvrgava psihičkom nasilju, ali i fizičkom kada oseti da je ugrožen. Eksploatiše nas, indoktrinira, manipuliše našim potrebama, uskraćuje nam slobodu izbora, ne pita nas za mišljenje, zasipa nas izveštajima o ratnim razaranjima i ubijenim ljudima, gađa nas ciframa preminulih od bolesti izazvane virusom čije poreklo nije poznato... A kada se dese strašne stvari, poput zločina u osnovnoj školi čiji je početni uzročnik upravo nekrokapitalizam koji permanentno stvara uslove za razvijanje i aktiviranje psihopatoloških stanja, tada njegove lokalne ispostave u vidu izabranih vlada iznalaze represivne mere kako se slične stvari ne bi ponovile.

Nevolja je u tome što represivne mere savršeno odgovaraju logici funkcionisanja nasilničkog sistema. Na primer, mera razoružavanja stanovništva apsolutno odgovara represivnom poretku, ali  mu zato ne odgovora da država (koju čine građani) reguliše destruktivne tehnologije i medije koji opravdavaju i maskiraju njegovu represivnost. Razoružavati stanovništvo (u našem slučaju), a istovremeno odustajati od kažnjavanja televizija koje svakodnevno kontaminiraju društvo agresivnim sadržajima, puko je skretanje pažnje sa činjenice da su te iste televizije medijski stubovi vlasti koja ujedno funkcioniše kao ispostava globalnog nekrokapitalizma. Štaviše, omogućiti policiji da bez dozvole suda upada u privatne domove građana, upravo je ono što je potrebno represivnom poretku. Zato treba odbaciti sva rešenja koja trajno zadiru u privatnost ljudi. Ona su nesumnjivo protivustavna, ali se to lako zaboravlja u situacijama masovne zastrašenosti. Zbog toga se kritički orijentisana sociologija mora baviti fenomenom (ne)ciljano izazvanih okolnosti koje se, zloupotrebom straha, mogu iskoristiti za opravdavanje represivnog suzbijanja slobode i privatnosti čoveka zarad navodne bezbednosti nečovečnog sistema.

Sociolog