Sinjajevinom ni čobana ni pesme

Kolašin – Sinjajevinom nigde stada. Ni čobana. Ni pesme. Ni zvuk svirala ili gusala. Kao da su je snegovi zatrpali – pusta i nema. Gde god pogled može dopreti pretežno se vide razrušeni u korov urasli temelji koliba, porušeni krovovi... Pokoji rog ili greda kao iz zemlje iznikli „javljaju” da je tu nekada boravio čovek.

Bezbroj takvih i sličnih belega podseća i nemo kao da priča kako je nekada ovim nepreglednim i prelepim pašnjacima na stotine izdiglija tokom leta do kasno u jesen napasalo svoja stada .

Danas na Sinjajevini u desetak katuna jedva je petnaestak koliba, upornijih i retkih „sezonskih stanovnika”. A do katuna na planini Sinjajevini se stiže od Kolašina preko Lipovske doline, uz Bistričke grede i visoravni Lučka gora, za nekoliko sati. Ko ima džip, može i do pred vrata od glade, kako ovde nazivaju kolibu.

Već decenijama bračni par iz Donjeg Lipova Radojica (75) i Darinka Obrenović(74) su verni planini i njenoj Savinoj vodi. U katunu Radojica je jedini muškarac. U dve kolibe, tu na par koraka, su dve starije planinke.

„Pre je ovde bilo 30 koliba i oko četrdeset domaćinstava. U mnogim kolibama su živele i po dve porodice. Ujutru kad se stoka uputi u pašu katun je pokrivalo na stotinu goveda i nekoliko stotina ovaca. Evo mi sa ove dve komšinice imamo dvanaestoro goveda – sa setom nam priča Radojica.

A na šporetu u predsoblju kolibice Dara već u šerpu stavlja mladi kajmak i sir.Sprema čast – glavno jelo za goste – varivo, odnosno gotovac. Gost, i znani i neznani, iz ovog doma nikadnije odlazilo bez časti. Istina, ovde u katunu neznani retko navrate.

Mnogo čega više u katunima nema. Čak ni smetova.

„Vidite i sami sve vrtače su prazne. Nema zatrpanog snega – koji se tokom celog leta ovde koristio kao voda za piće i pojenje stoke. I hranu smo u tim smetovima držali – kao da nam se jada Radojica. – Nema ko da ih s proleća pokriva bukovim granjem i lišćem. A vrtače smo pravili tako što bismo prostrli vunu i konji vršli kako bi dno postalo što tvrđe da voda ne bi oticala”.

Nema više ni korita, u bukovom panju udubljena, niti grudve snega u njemu. Da ledenicom čovek dušu okrepi.

I niko za tim ne žali. Žale, ali za nečim drugim...

Sada je pred svakom kolibom voda dovedena iz Studenca, oko tri i po kilometra iznad katuna.

„Neće danas mladi da budu čobani. Neće. Džaba je put pred svaku kolibu, voda, akumulatori za struju... E, ja sam ovde nekada držala 50 ovaca i desetak krava a sada mi je mnogo i četiri krave – veli nam Dara.

Nije ova vredna planinka ni ono doba zaboravila kada je u katunu mnoštvo devojaka i momaka do zore oko vatre igralo i pevalo, i priseća se:

„Nije se pevalo samo naveče. Čobani su bili mladi momci i devojke. Naviju stoku put koliba i zapevaju. Bože te miline. Brda su odlijegala od njihovog glasa. Sećam se jedna peva „što mi celo leto minu/ sa draganom u planinu/, što je dragi što ne zboriš/ kaži koju drugu voliš.../”

A sa drugog kraja katuna iz „bela grla” usledio bi odgovor:

„Čobanice, zlato moje, daj ovamo stado tvoje da čuvamo obadvoje...”

I Dara kad bi nevesta, kosama od planine Sinjajevine nije samo pevala već kao i druge čobanice nosila igle i pletivo. Plela je čarape od mekane vune, prethodno tanko ispredene. Čobanice su se utrkivale koja će lepše isplesti džemper, ili izvesti peškir, maramicu, čaršav...

I dok zapisujemo ova slova u kolibu banu dvanaestogodišnji unuk Drago sa stricem Radulom. Naši domaćini kao da zaboraviše žal za prošlim decenijama i onim koje donese novo vreme.Praznik je to kada unuk ostane u babinom zagrljaju i dedinom skutu. A mi odlazimo u potragu za novim planinštacima – Sinjajevinom kao tišinom.