Iznuđeni promašaj Dika Čejnija

U američkim stručnim političkim časopisima već duže vreme se provlači teza – „pragmatizam iznad principa”. Pod pragmatizmom se, u ovom slučaju, podrazumeva politička celishodnost, tj. shvatanje da ono što se danas čini privlačnim treba i uraditi. U osnovi takvog razmišljanja ne stoji pravo nego – sila. Ono što se definiše izrazom „migh is right”. Drugim rečima, „ako sam moćan, onda sam i u pravu”.

Potpredsednik SAD Dik Čejni, svakako jedan od eksponenata navedene politike, teško da je unapred planirao prošlonedeljnu blic-posetu Bakuu, Tbilisiju i Kijevu. Na put je krenuo silom prilika. Tačnije, usled nepovoljnog razvoja situacije u Gruziji i Ukrajini, pa i u Evropi uopšte. Naravno, za interese njegove zemlje. To je verovatno i razlog što je rezultat napora da stvari preko noći dovede u red ispao prilično mršav.

U Azerbejdžanu, u kojem, srećom, ne moraju da muče muku sa problemima u koje su zapale Gruzija i Ukrajina, Čejni se posvetio ubeđivanju tamošnjeg predsednika Iljhama Alijeva da okrene leđa strateškom partneru, Rusiji, i posveti se projektu „Nabuko”, kojim bi energenti iz Centralne Azije trebalo ka Zapadu da budu transportovani van postojećih, ruskih tokova. Uzalud, glatko je odbijen. Alijev je gostu jasno stavio do znanja da stabilno poslovanje sa neposrednim susedom znači za bezbednost Azerbejdžana mnogo više od stalnog gledanja u cevi ruskih tenkova sa druge strane granice.

Neobavljena posla, Čejni se potom obreo u Gruziji i Ukrajini kojima je širokogrudo obećao skori prijem u NATO. Opet uzalud. Prvo zato što je za sagovornike imao dvojicu predsednika koji teško da još mogu da odlučuju o sudbinama svojih zemalja, a drugo zato što je iz Brisela, skoro momentalno, stiglo upozorenje da ni u čemu ne treba prenagljivati, a posebno ne u širenju alijanse na zemlje koje imaju toliko unutrašnjih problema.

Slično Evropljanima razmišljaju predstavnici gruzijske opozicije, koji smatraju da je za kavkasku republiku jedini izlaz – dobrovoljna ostavka kompletnog političkog vrha zemlje. „Neophodno je da na čelo Gruzije dođe rukovodstvo koje neće biti ni prorusko ni proameričko, već isključivo – progruzijsko. I to je neophodno obezbediti mirnim putem, a nikako nekim novim prevratom”, smatra lider Laburističke partije Gruzije Šalva Natelašvili, aludirajući, očigledno, na politiku aktuelnog proameričkog šefa države Mihaila Sakašvilija.

Ali dok Gruzini pokušavaju da se stabilizuju posle izgubljenog rata, u Ukrajini situacija kao da se sve više komplikuje. Razdor u tamošnjem parlamentu doveo je zemlju veoma blizu praga iza kojeg neminovno stoje novi, vanredni izbori. I parlamentarni i predsednički. Šta bi oni doneli, i na čiju stranu bi prevagnulo raspoloženje birača, relativno je lako pogoditi. Svakako ne na stranu sadašnjeg (takođe proameričkog) šefa ukrajinske države Viktora Juščenka. Ne čudi stoga što se u pojedinim kijevskim i moskovskim medijima pojavila procena da su Čejni i Juščenko tokom zajedničkog viđenja, u stvari, razmatrali mogućnost političkog prevrata, raspuštanje Vrhovne rade (parlamenta) i hapšenje premijerke Julije Timošenko!

Politički nesporazumi u Ukrajini već uzimaju danak. Na neformalnom sastanku šefova diplomatija zemalja EU, održanom prošle nedelje u francuskom gradu Avinjonu, detaljno je razmatrana situaciju u koju je dospela ova bivša sovjetska republika posle razdora u vladajućoj koaliciji. Predstavnik domaćina skupa Bernar Kušner nije krio da bi bio mnogo mirniji ukoliko bi na sledećim pregovorima sa Kijevom za partnera imao predstavnike neke stabilnije vlade, kakvog god usmerenja ona bila.

Na sve to nadovezao se u ponedeljak i susret ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva sa timom Evropljana koji su predvodili francuski predsednik Nikola Sarkozi, predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo i visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednosti Havijer Solana. Razmatrana je dalja sudbina Gruzije i njenih otcepljenih republika. Medvedev je bio kratak i jasan: nezavisnost Abhazije i Južne Osetije je, kako se izrazio, „nova realnost” i tako je treba i tretirati. O svemu ostalom, posebno održavanju mira i ekonomskom razvoju na Kavkazu, može da se razgovara.

U međuvremenu, sa druge strane Atlantika, nervoza raste. Videlo se to i po poseti državnog sekretara Kondolize Rajs Libiji, Tunisu, Alžiru i Maroku. Pitanje je da li bi Bela kuća tek tako slala izaslanika na severafričkog kontinenta, a pogotovo kod Moamera Gadafija, čoveka kojeg je pre svega nekoliko godina gađala raketama i pri tome mu ubila maloletnu kćerku, da Sirija nije ovih dana izrazila spremnost da u svom delu Sredozemlja udomi deo ruske pomorske flote. Amerikanci su, naravno, svesni da će, ukoliko žele da izbegnu međunarodne probleme, njihovih sedam borbenih brodova, koji su trenutno zabavljeni pružanjem „humanitarne pomoći” Gruziji, morati uskoro da se povuku iz Crnog mora. U protivnom, jače prisustvo ruske flote u Mediteranu moglo bi se pokazati kao loša trampa. 

Ostaviti sve to u nasleđenovoj američkoj administraciji, stvarno ne bi bilo pošteno.