Agresija kao moneta za komunikaciju

Kada su bili objavljeni rezultati velike studije „Deca Evrope na internetu 2020” koji govore da su mališani u našoj zemlji neslavni evropski rekorderi po broju sati koje provode u onlajn svetu, svi su bili iznenađeni osim – psihologa i stručnjaka za bolesti zavisnosti, koji već godinama rade s decom i mladima zavisnim od igranja video-igrica i društvenih mreža. Ova studija, u kojoj su učestvovale 33 zemlje Starog kontinenta, takođe je pokazala da je Srbija zemlja s najvećim procentom dece koja koriste društvene mreže pre propisanog uzrasta od 13 godina – gotovo polovina naših mališana ima profil na nekoj popularnoj socijalnoj mreži. Studija je takođe pokazala da čak dve trećine dece i mladih nikada ne koriste internet u kreativne svrhe, kao što je deljenje sadržaja koji su sami kreirali – naši učenici internet uglavnom koriste za zabavu, tj. gledanje video-klipova i slušanje muzike, komunikaciju s prijateljima, igranje video-igrica, a posebno zabrinjava činjenica da oko 80 odsto dece u Srbiji na internetu provodi između šest i osam sati dnevno.

Na nedavno održanom naučnom forumu Instituta za mentalno zdravlje, koji je organizovan povodom šest decenija postojanja ove ustanove, psihijatri su upozorili da je na Klinici za bolesti zavisnosti prisutan trend smanjenja broja zavisnika od alkohola i droga, ali i izrazitog povećanja broja tzv. nehemijskih zavisnika, tj. patoloških kockara i zavisnika od interneta i video-igrica. Međutim, sociolozi i psiholozi ujedinjeni su u mišljenju da se uzroci masovnih ubistava i porasta agresije u našem društvu ne mogu tražiti u činjenici da deca provode isuviše vremena u igranju agresivnih video-igrica.

„Ilustrativni dokaz te teze jesu brojne azijske zemlje u kojima je igranje tzv. pucačkih video-igrica nacionalni sport, a igrači uživaju slavu kojom je u našoj zemlji ovenčan Novak Đoković – u tim zemljama niko ne ubija po modelu iz video-igrica, niti se beleži povećana agresivnost dece. Veza između agresivnosti dece i mladih i nasilnih video-igrica dugo se istražuje u svim društvenim naukama i ta veza može da postoji, ali studije govore da deca koja igraju nasilne video-igrice uglavnom potiču iz disfunkcionalnih porodica u kojima je agresija često ’moneta’ za komunikaciju. Priča o uzrocima agresije više se može svesti na dilemu o kokoški i jajetu, nego na linearnu vezu između igranja agresivnih video-igrica i agresivnog ponašanja kod deteta. Decu ne vaspitavaju video-igrice, već roditelji koji su prvi agensi socijalizacije i modeli za identifikaciju, a potom i uzori koji se promovišu u društvu. Agresivnost se uči u porodici, odnosno preko modela ponašanja koji se nude u društvu, a u našoj kulturi promovišu se osobe koje ne bi smele da budu prisutne u medijskom prostoru i sa kojima se deca identifikuju”, upozorava dr Dalibor Petrović, profesor na odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Naš sagovornik, koji je i autor knjige „Društvenost u doba interneta”, ističe da sociološka istraživanja svedoče da sve veći broj dece i mladih u Srbiji nema autoritete i idole – umesto roditeljima, nastavnicima i proslavljenim sportistima, oni se okreću tzv. horizontalnim uzorima, tj. vršnjacima i influenserima na društvenim mrežama, koji se najčešće ne pridržavaju društvenih pravila, ismevaju okruženje u kome žive i rugaju se autoritetima.

„Mladi na internetu pronalaze alternativne modele za identifikaciju, pa se ne treba čuditi da Baka Prase, Muđa i Deks Rok, za koje roditelji nikada nisu čuli, imaju stotine hiljada pratilaca. Međutim, ideja da će se nešto rešiti zabranom ’Tiktoka’ ili bilo koje društvene mreže na kojoj ’stanuju’ mladi pogrešna je – oni će praviti grupe na ’Instagramu’, ’vajberu’ ili ’telegramu’. Iako MUP savetuje roditeljima da nadziru profile dece, ja smatram da roditelji ne treba da špijuniraju svoju decu na netu, već da pričaju s njima. Ako dete shvati da ih roditelj nadzire, napraviće dva profila na socijalnim mrežama – jedan za roditelje, drugi za prijatelje. Mi imamo zakone koji sankcionišu nasilje na internetu, ali ne možemo sankcionisati osobe koje lajkuju tuđe objave na društvenim mrežama, jer je to sinonim za uvođenje moralne policije. Moramo da razumemo da javni govor dece na mrežama ne predstavlja nužno njihovo privatno mišljenje – oni emituju načine komunikacije koji su popularni ili poželjni u tom svetu. Dete će napisati nešto ’šokantno’ zato što je dete, a ne odrasla osoba, zbog toga što ne shvata težinu svojih reči ni postupaka ili zato što je procenilo da je to popularno mišljenje u društvu. Neku decu je sramota da izraze strah ili pijetet prema žrtvama ubistva, pa umesto toga napišu: ’Ubica je mega car.’ Zbog toga ne podržavam narativ da su društvene mreže ili video-igrice krive za agresivnost dece – oni žive u atmosferi nasilja i društvu koje promoviše negativne idole i antiheroje”, upozorava ovaj sociolog.

Ana Mirković, psiholog i suosnivač Instituta za digitalne komunikacije, ističe da rezultati studije „Deca Evrope na internetu” svedoče da deca u Srbiji najviše vremena na internetu provode vikendom – kada porodica treba da bude na okupu.

„Ja kao psiholog nemam nikakvu dilemu da je dete koje osam sati dnevno provodi na internetu gotovo potpuno isključeno iz porodičnog života, jer jedna funkcionalna porodica neće dozvoliti da dete bude samo gotovo ceo dan. Znam da su video-igrice ekstremno popularne, ali s decom mora da se razgovara i pregovara o količini vremena koje provode u onlajn svetu. I ja svog sina često pitam: ’Koliko sati provodiš na netu’, pa kada čujem odgovor koji me zabrine, onda ga pitam: ’A koliko sati provodiš s drugarima napolju?’ S obzirom na to da u okviru posla često putujem po Srbiji i držim predavanja i radionice o vršnjačkom nasilju i opasnostima koje vrebaju na internetu, od roditelja često čujem rečenicu: ’Moje dete neće da ostavi igricu’ ili ’On hoće da bude na netu ceo dan’ i pitam se kako smo došli do toga da deca odlučuju šta hoće ili šta neće. Ako ćemo detetu sa 10 ili 12 godina da dozvolimo da samo donosi odluke, kako treba da reagujemo ako poželi da vozi automobil ili uzima narkotike”, postavlja ona retoričko pitanje.

Naša sagovornica, koja je i autorka serijala „Porodične priče”, čija se druga sezona od sinoć prikazuje na RTS-u, naglašava da roditelji moraju da otkriju šta decu privlači na „Tiktoku” i smisle bolje „fore” u realnosti kojima će da animiraju decu.

„Ja ne mogu da optužim ni roditelje, jer najveći broj njih radi dva posla dnevno u pokušaju da dostojanstveno žive i deci obezbede sve što žele. Oni imaju strah od gubitka posla, strah od budućnosti i često dolaze kući umorni i nezadovoljni, pa nemaju vremena da se bave decom. Međutim, ne smeju dozvoliti da im decu vaspitava tehnologija – od digitalne cucle, preko digitalne zvečke, pa do digitalne dadilje. Jedna od poruka koju su pročitali nakon stravičnog masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar” glasila je: ’Razgovarajte sa decom.’ Nije razgovor kada roditelj kaže: ’Dođi ovamo da ti nešto kažem.’ Deca nam najviše kažu kada ćute – kada se vrate iz škole s pognutim ramenima, pogleda uprtog u pod i zalupe vrata svoje sobe. Nažalost, vreme u kome živimo i stravični događaji kojima smo svedočili govore da roditelji više nemaju taj luksuz da – ne razgovaraju s decom”, zaključuje naša sagovornica.