Am­fi­lo­hi­je: Ma­ti­ja je tvrda reč

Od na­šeg do­pi­sni­ka

Pod­go­ri­ca – Cr­na Go­ra bi­la je i osta­la ise­lje­nič­ka dr­ža­va iz ko­je su od­la­zi­li naj­bo­lji pi­sci, sli­ka­ri, mu­zi­ča­ri, spor­ti­sti, prav­ni­ci, eko­no­mi­sti, ar­hi­tek­te, le­ka­ri, vr­hun­ski maj­sto­ri i za­na­tli­je. O to­me sam raz­go­va­rao sa sa­da po­čiv­šim mi­tro­po­li­tom Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve Am­fi­lo­hi­jem Ra­do­vi­ćem, go­di­nu pre nje­go­vog upo­ko­je­nja.

Obo­ji­ca ža­li­mo što je ta­ko, jer ne mo­že dr­ža­va bez ško­lo­va­nih lju­di. Zar sva­ka vo­de­ni­ca ne pre­sta­je da me­lje kad joj pre­su­ši vo­do­tok? A pa­met iz Cr­ne Go­re de­ce­ni­ja­ma se, u naj­ve­ćem bro­ju, se­li­la za Sr­bi­ju, ze­mlju ko­ja je ši­ro­ko i iskre­no otvo­ri­la vra­ta svih obra­zov­nih in­sti­tu­ci­ja, od osnov­nog do fa­kul­tet­skog obra­zo­va­nja. S di­plo­ma­ma iz­van­red­nih stu­de­na­ta do­bi­ja­li su do­bre po­zi­ci­je u ra­znim pred­u­ze­ći­ma, in­sti­tu­ci­ja­ma si­ste­ma. Broj­ni „do­šlja­ci u opan­ci­ma” br­zo su se do­ka­za­li kao obra­zo­va­ni i spo­sob­ni lju­di i ta­ko za­u­zi­ma­li vi­so­ke po­zi­ci­je ne sa­mo u rad­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma, in­sti­tu­ci­ja­ma škol­stva i zdrav­stva, sud­stva, tu­ži­la­štva, po­li­ci­je, već i u dr­žav­nim or­ga­ni­ma, a ni­je ne­po­zna­to da su bi­li i na naj­vi­šim funk­ci­ja­ma u Sr­bi­ji.

Na­vo­di­mo broj­na ime­na onih ko­ji su u naj­ve­ćoj me­ri oti­šli za Sr­bi­ju – u Be­o­grad, No­vi Sad, Su­bo­ti­cu, Ča­čak... Ne­ma­li je broj i onih ko­ji su osta­vi­li svo­ja og­nji­šta iz na­šeg osi­ro­ma­še­nog Ko­la­ši­na, Mo­ra­če, Bra­to­no­ži­ća, Ku­ča... i po­šli u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom u ze­mlja­ma Evro­pe. I ne sa­mo nje.

Vla­di­ka pod­se­ća na ve­li­ke se­o­be iz Cr­ne Go­re. Ka­že da su se ra­se­li­li gde god je bi­lo pra­vo­slav­ne cr­kvi­ce, hra­ma, gro­blja...

„Ta­mo ne­gde, či­ni mi se oko 1889, be­hu te­ške i glad­ne go­di­ne i na­rod je gla­do­vao i umi­rao od ne­ma­šti­ne. Ta­ko se u na­šoj ku­ći pri­ča­lo i pre­pri­ča­va­lo s ko­le­na na ko­le­no... Glad je bi­la kao ku­ga ko­ja je pre­ti­la da po­mo­ri na­rod. Ni­je bi­lo dru­ge, a ni la­ko da se osta­vi og­nji­šte i kre­ne pre­ko gra­ni­ce put Sr­bi­je. E, uvek put Sr­bi­je. A i gde bi dru­go, do kod na­še bra­će. Sa­mo ovi da­na­šnji ja­di od vla­sti to na­mer­no za­bo­ra­vlja­ju i pra­ve se da ne zna­ju. Zna­ju, no im tor­bi­ca dru­ga­či­je ne do­zvo­lja­va”, sve lju­će iz­go­va­ra mi­tro­po­lit.

„Znam”, na­sta­vlja, „da su vla­sti Sr­bi­je od­mah po­ru­či­le da s ra­do­šću če­ka­ju bra­ću. Vla­da kra­lja Alek­san­dra sa­op­šti­la je da će u Sr­bi­ju mo­ći da pri­mi do 6.000 cr­no­gor­skih du­ša. Pri­mi­li su ih i na­se­li­li, iz­me­đu osta­log, naj­vi­še u to­plič­kom kra­ju. A Cr­no­gor­ci su po­sta­li bra­ni­či, ne sa­mo svo­je po­ro­di­ce, već su ma­sov­no uče­stvo­va­li i pred­vo­di­li srp­ske ustan­ke pro­tiv tur­ske si­le. Hva­lim te Bo­že, ka­ko se o to­me ov­de u ovoj Mi­lo­go­ri­ci ću­ti...”

U toj ni­ma­lo ve­se­loj pri­či, ka­žem mu:

„Vla­di­ko, ne­ma­šti­na, a ne­ret­ko i ne­prav­da, ote­ra­la je mno­ge lju­de iz Cr­ne Go­re. Već de­ce­ni­ja­ma ih ne te­ra ta­kva glad, već raz­ne ne­pra­vil­no­sti, pro­go­ni, ne­prav­da, ne­ma­nje po­sla, dis­kri­mi­na­ci­ja sa­mo za­to što pri­pa­da­ju Srp­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi a ne par­ti­ja­ma na vla­sti...”.

On će: „Pa... Da, da...”

„Eto, i naš Ma­ti­ja vi­še ne mo­že u Cr­nu Go­ru... Mo­žda bi mo­gao, sa­da je ma­lo po­pu­sti­lo. No, ne­će, ne da mu ro­vač­ki ar...”

Raz­u­mem da ste ga po­no­vo zva­li da do­đe, ili?

„Je­sam... Zvah, no Ma­ti­ja je tvr­da reč. Aj­de, po­ku­šaj da ga ti ne­ka­ko omek­šaš da do­đe da ma­lo po­raz­go­va­ra­mo i oko one Sa­vi­ne cr­kvi­ce po­kraj nje­go­vog je­ze­ra na Si­nja­vi­ni... Do­bro bi bi­lo da do­đe. Do­bro. Do­ći će on kad tre­ba!”

Ću­tim i gle­dam ka­ko bra­du la­ga­no gla­di. Od­lu­čih da na­sta­vim, pa na­sto­jim da bu­dem ube­dlji­vi­ji i re­koh:

„Ho­će. Na­rav­no da bi nje­gov do­la­zak mno­go zna­čio i za ne­ku do­dat­nu ener­gi­ju na­šim li­ti­ja­ma... No, mo­ra­mo pri­zna­ti da je pre glad te­ra­la na­še lju­di na ise­lje­nje. Da ne na­bra­ja­mo in­te­lek­tu­al­ne ve­li­či­ne u ra­znim sfe­ra­ma stva­ra­la­štva. Sve što je iole bi­lo vred­no i obra­zo­va­ni­je, što je za reč štr­ča­lo iz­nad dru­gih, oti­šlo je za Be­o­grad i dru­gde... Ni­ko se ni­je vra­ti. Ni­ko!”

Kao da se tre­nu. Spu­sti ru­ku. Pot­po­di­že se, pri­ma­če obr­ve i po­gle­dom kao da me ope­če, ka­za: „Pa, evo sam se ja vra­tio”.

Da, re­koh i za­ću­tah. Po­gre­ših, mi­slim.