Princ Kalaf za četvrt veka umetničkog rada

U trenutku kada je direkcija opere Narodnog pozorišta ozvaničila da je u planu premijera opere „Turandot” i da sam u podeli za ulogu princa Kalafa, pohitao sam da uzmem partituru, jedva dočekavši da počnem sa pripremanjem jedne od najlepših i najzahtevnijih uloga celokupnog tenorskog repertoara, kaže Janko Sinadinović, prvak opere prestoničkog nacionalnog teatra, koji će večeras od 19.30 časova na svojoj, matičnoj sceniobeležiti dve i po decenije umetničkog rada, baš ovom rolom u Pučinijevoj operi „Turandot”.

Sjajne kritike i mnogo pohvala Sinadinović je dobio za niz rola tenorskog faha od najskorije – De Grijea u operi „Manon Lesko” (pre pandemije), ali i za Ismaila u „Nabuku”, Persija u „Ani Bolen”, Alfreda Žermona u „Travijati”, Kavaradosija u „Toski”, Don Hozea u „Karmen”, Pinkertona u „Madam Baterflaj”, Radamesa u „Aidi”, „Otela” itd. Bio je dve sezone i v. d. direktora Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.

– Veoma je teško sumirati vremenski period od 25 godina rada sa bilo kog stanovišta. Kada je umetnička karijera u pitanju, ona neizbežno podrazumeva uspone i padove. Tu su sumnje i razočaranja, ali i trijumfi i blistavi trenuci od kojih je možda najvredniji onaj, kada u pauzi između dva daha, dve fraze, osetite da i publika ne diše u iščekivanju, kada je stotine ljudi sjedinjeno sa vama. Taj trenutak je srž celokupne pozorišne umetnosti i on se ne dešava često. Ali za njega vredi živeti i žrtvovati se i on sumira mojih četvrt veka provedenih na sceni. U dosadašnjoj karijeri sam otpevao blizu trideset vodećih uloga tenorskog faha o kojima su publika i stručna kritika donosile svoj sud. Postoji još dosta rola koje bih rado interpretirao, kao što su Dik Džonson u Pučinijevoj „Devojci sa zapada”, Loris u „Fedori” Đordana, Rodolfo u „Lujzi Miler” Verdija, a posebno bi me inspirisalo tumačenje uloge Hermana u „Pikovoj dami” Čajkovskog, čija nervna rastrojstva i borba sa unutrašnjim demonima predstavljaju veliki izazov – kaže naš sagovornik povodom četvrt veka karijere.

O trenutno aktuelnoj predstavi „Turandot”, u kojoj nastupa večeras, dodaje:

– U ovom poslednjem Pučinijevom delu, koje za života nije stigao da završi, svaka fraza – od kratkih replika, preko raskošnih arija, pa sve do ekspresivnog dueta koji je dopisao Franko Alfano, preplavljena je energijom najdubljih emocija. Možda je i najveći izazov ove role princa Kalafa neophodnost da se sve vreme drži intenzivna dramska napetost koja nijednog trenutka ne sme da splasne, jer bi publika to odmah osetila i pozorišna magija bi se raspršila. U početnoj fazi priprema, samostalno i sa klavirskim saradnikom, provodio sam svakodnevno i po desetak sati u učenju notnog teksta želeći da što pre dođem do sigurnosti bez koje je nemoguće na kvalitetan način ukrstiti glas sa partnerima, a u operskoj umetnosti muzika počinje da živi tek u toj međusobnoj sinergiji. Rad sa rediteljem Mariom Pavlom del Monakom će mi ostati u izuzetnom sećanju. Uprkos mladim godinama, zahvaljujući znanju i strpljenju, on je u saglasju sa svim učesnicima, čak i u masovnim scenama, lako iznalazio jednostavna a efektna rediteljska rešenja.

Janko Sinadinović potvrđuje da su upravo „takav pristup i celokupno zalaganje svih učesnika dali rezultat koji nameće utisak da opera ’Turandot’ trenutno predstavlja najreprezentativniju predstavu na operskom repertoaru NP”. Navodi nam i to da su u kreiranju za ulogu Kalafa, ključni momenat doneli klavirski saradnici Srđan Jaraković i Vanja Šćepanović, a zatim u kasnijoj fazi i dirigenti Stefano Romani i Đorđe Pavlović.

– Ali najveći deo priprema je ipak usamljenički, od iščitavanja partiture i istorijskih izvora do trenutka duboke koncentracije pred nastup, kada ostajete sami, samo sa svojom dušom i svojim glasom, ističe naš sagovornik, koji je u jednom od prošlih razgovora za „Politiku” izrazio nadu da ćemo iz svih izazova koje je donosila korona izaći kao bolji ljudi.

Upitali smo umetnika da li je ostao pri tom uverenju.

– U čovekovoj prirodi je da lako zaboravlja sve loše, pa smo tako zaboravili i pandemiju, bez obzira na to što je trajala tako dugo i što je za posledicu imala toliki broj žrtava. Duboko verujem da svako zlo neminovno pokreće istu količinu dobrog kao svoju protivtežu i da su pandemijski, kao i drugi negativni globalni fenomeni, podigli svest ljudi da je svet u kome živimo jedan i da niko nije zaštićen od onog što se događa na drugom kraju planete. Pojave različitih vidova zla u nama, oko nas i onih daleko od nas su neminovnost, jer zlo je večno, baš kao i dobro, koje ga uvek pobeđuje. Dokaz za to je sam život, jer da nije tako, ljudi odavno ne bi bilo na ovom svetu – kaže na kraju Janko Sinadinović.