​Pod hladnim okom kamere

Da li filmsko i televizijsko nasilje može da utiče na društvo, da podstakne, pa i inspiriše zločin? Na ovu temu urađeno je nebrojeno mnogo istraživanja, i njihov zaključak je po pravilu sličan: direktan uticaj ne može se dokazati, ali se može problematizovati opsesija temom nasilja i stvaranje ambijenta u kome je ono prikazano kao zabava i prolazi bez ozbiljne moralne osude i pravnih konsekvenci, kako u fikciji, tako, nažalost, i u zbilji.

Savremena slika filmskog nasilja vezuje se najpre za Novi Holivud i šokantne prizore dočarane modernom estetikom brzih rezova i krupnih planova, ali i dramaturgijom koja simpatične, fizički dopadljive junake i njihove emotivne traume čini opasno bliskima publici, i onda kada su oni nasilnici ili ubice. U okvirima autorskog filma Boni i Klajd (1967) Artura Pena i Divlja horda (1969) Sema Pekinpoa danas su klasika filmske brutalnosti, koju u novije vreme slede Rođeni kao ubice Olivera Stouna i Petparačke priče Kventina Tarantina (oba iz 1994), uz niz drugih ostvarenja. Posebno užasan doživljaj mogu dati horor filmovi, oni ekstremniji uključuju razradu patološkog nasilja. U akcionim i ratnim filmovima i serijama oružano nasilje i stradanje se pak podrazumeva. Fizičko i psihološko nasilje u civilnim uslovima i običnom životu, izdvaja se pak kao posebna filmska tema, koja po pravilu sadrži dramu i društvenu kritiku.

Žeđ za nasiljem i savremeni umetnički film

Kraj 20. i početak 21. veka doneo je i prevrednovanje teme nasilja u savremenom umetničkom filmu. Suptilna psihološka analiza počinitelja, minimalistički, stil objektivnog realizma i naturalizma podigli su razumevanje fenomena nasilja, uključujući i nasilje među mladima, na jedan viši nivo. Teme masovnih ubistava koja su izvršili neprilagođeni ili ideološki zaluđeni pojedinci, dospele su na film preko realnosti, koju su, u skoroj prošlosti, širom sveta obeležila i tragična „školska ubistva”.

Američki Kolombajn (Žeđ za nasiljem), dokumentarac Majkla Mura iz 2002. i igrani Slon Gasa van Santa iz 2003. inspirisani su istim događajem: masakrom u srednjoj školi Kolombajn u Koloradu, SAD, iz 1999. Dok se Majkl Mur u Oskarom nagrađenom ostvarenju fokusira na pozadinu događaja i javnu debatu o oružju, institucionalno nasilje, medije i klimu straha, Van Sant se usredsređuje na sam događaj. Elegantnim minimalističkim režijskim stilom, ovaj autor daje pažljivu rekonstrukciju zbivanja, u kojoj mnogo prostora ostavlja za analizu specifične psihologije tinejdžera, opterećenih dostizanjem idealne slike sebe, čije dane ispunjava naizmenično smenjivanje okrutnog takmičarskog duha i uzajamne bliskosti, snevanje, dosada i potpuna otuđenost od stvarnog sveta, reakcija emocionalne tuposti. Majstorskom vivisekcijom Van Sant ističe dijalektiku ranjivosti i okrutnosti protagonista, rafinirani i vulgarni aspekt njihove lepote, žaoku pripremanog zločina kao klicu koja oživljuje njihov uspavani, video-igricama i digitalnim slikama podštapani svet, uz pratnju kontemplativne klasične muzike (Zlatna palma za režiju, nagrada Cezar).

Lari Klark, čija je rana fotografska karijera u SAD s prizorima narkomanije iz predgrađa i eksplicitnih scena iz omladinskog života na margini uticala na Van Santa i Martina Skorsezea, u više filmova bavi se problemima savremene omladine, uključujući radikalnu poetiku i teme (Delikventi, Nasilnik, Ken Park, Marfa). U izvanrednom Šta ima, Rokeri? (2005), koji odlikuju superiorno oblikovana fotografija i filmski prostor, besprekorni realizam u vizuri, ritmu filma i prirodnoj igri naturščika potpora je dramaturškoj analizi vaspitanja mladih u duhu klasnih razlika i njihove emotivne zapostavljenosti na nivou čitavog društva. Rasna tenzija i netrpeljivost od strane odraslih eskalira u nasilje nad tamnoputim mladićima-dečacima poreklom iz Salvadora i Gvatemale, koji već u sopstvenom kvartu beže od nasilnika. Ubica deteta je narcisoidni, bezdušni filmski reditelj – što je dodatna poruka filma.

Norveški režiser Erik Pope (Oslo trilogija, Kraljev izbor) autor je filma o terorističkom masovnom ubistvu u omladinskom kampu na ostrvu Uteja, Uteja: 22 juli (2018). U rekonstrukciji najsmrtonosnijeg zločina izvršenog od jedne osobe u modernoj istoriji, s više desetina mrtvih, autorska ekipa se odlučuje za formu dokudrame, gradeći scenarističku priču od ukrštenih iskaza preživelih. U fokusu je hrabra devojka Kaja, koja u srcu pucnjave nastoji da pronađe i spase svoju mlađu sestru Emili. Dokumentaristički realizam ratne logistike, stvarni utisak pucnjave za stradalnike i njihovo haotično kretanje, kontrastiran je melodramskom motivu žrtve iz ljubavi i katarze koja stiče hrišćanski smisao nade i iskupljenja.

Lična patologija deteta-ubice

Benijev video (1992) Austrijanca Mihaela Hanekea moderni je klasik na ovu temu. Asketski realizam, repetitivna forma i hladno oko kamere jezik su kojim autor opisuje unutarnje stanje junaka, dečaka iz bogate porodice lišenog emotivnih interakcija i saosećanja, koji dane provodi uz, danas starinske, video-igre. Poistovećujući video-nasilje sa igrom, Beni ubija devojčicu, što ostaje zabeleženo na video-snimku. Otac i majka, brinući o imidžu porodice, zadovoljni što nema svedoka, pomažu u čišćenju kuće i zataškavanju ubistva, što postaje metafora ponašanja establišmenta prema istorijskom fašizmu i modernom ratnom zločinu. Haneke je kritičar društvenog nasilja zasnovanog na prikrivenom fašizmu, rasizmu, mržnji i obespravljenosti ranjivih grupa, uključujući sluge, beskućnike, migrante i žensku decu, u opominjućim delima Nepoznati kod (2000), Bela traka (2009), i drugim. Temu nevidljivog nasilja unutar kuće nakon Benijevog videa razvija u horor-trileru Čudne igre iz 1997, u kome dva uobražena mladića, psihopate, terorišu i ubijaju slučajno izabranu porodicu s decom.

Moramo da razgovaramo o Kevinu (2011) Lin Remzi i australijski Nitram (2021) Džastina Kurcela s daleko većom umetničkom slobodom pristupaju problemu masovnog zločina u civilnoj sredini. Uključujući humanističko nasleđe i kulturu empatije u tumačenje nasilja, oni pokušavaju da razumeju mladog počinioca kroz saosećajni odnos drugih, njima bliskih likova, prema njihovoj disfunkciji. Prvi film, zasnovan na fikciji, sadrži postmodernu vizuelnu estetiku i stilizaciju stvarnosti, uz ubedljivi nastup Tilde Svinton kao majke dečaka psihopate. Neoromantični Nitram slika poetsku figuru neshvaćenog mladića – Kejleb Landri Džons osvojio je nagradu za najboljeg glumca u Kanu 2021 – koji žudi za prijateljstvom i postaje masovni ubica. S naučnim naturalizmom film nudi individualno-psihološku genezu najvećeg masakra u modernoj istoriji Australije 1996. u Port Arturu, Tasmanija.

Temeljnu analizu vršnjačkog nasilja među tinejdžerima i decom ponudio je nedovoljno zapažen islandski kandidat za Oskara 2022. Predivna stvorenja (Island/Danska, 2022) Gudmundur Arnad Gudmundsona. Pogledom iz više uglova, po uzoru na Šekspira, film prikazuje dominantne, naoko samouverene dečake-nasilnike u predgrađu Rejkjavika, da bi nam potom otkrio da su oni sami žrtve nasilja i svakodnevnih batina bezdušnih i pijanih očeva. U jednoj od najpotresnijih scena, od oca zlostavljani dečak-siledžija ucenjen je i silovan, dok plače, od strane lokalnih odraslih huligana – najbolji drug ga spasava – što otvara još strašnije aspekte nasilja nad decom.

Postjugoslovenska scena

Temom vršnjačkog nasilja u Srbiji bavio se uspešno Stevan Filipović u filmu Šišanje (2010). Glavni junak, odličan učenik, pristupa neonacističkoj bandi skinheda. Pored mene (2015) istog autora obrađuje zaveru ćutanja i huliganizam. Teona Strugar Mitevska uradila je rekonstrukciju strašnog ubistva među tinejdžerima kao potisnute kolektivne traume u Kada dan nije imao ime (Severna Makedonija, 2017), dok su o psihološkom nasilju i diskriminaciji među tinejdžerkama i tinejdžerima u doba društvenih mreža upečatljivo progovorile i makedonske Sestre (2021) Dine Dume (Najbolja režija, Fest 2022), kratki igrani Usta istine (Hrvatska, 2018) Barbare Vekarić, Severni pol (S. Mak/Srb, 2021) Marije Apčevske (Kan 2021) i Sestre (Slovenija, 2020) Kukle Kešerović i Katarine Rešek.