Ceo život na Sinjajevini

Kolašin – Ceo vek ovde izdižem. Skoro pedeset godina. Na konjima sam dopremala potrepštine za boravak u katunu. Nije bilo lako. Najmanje dva sata od sela Blatina pa do u Sinjajevinu, odnosno u ovaj naš Kovrčki katun, priča namsedamdesetogodišnja Bosa Grandić u čijoj se kolibi jedino još dimi ognjište, greje crepulja pod sačem i na verigama u kotlu sprema hrana.

„E, sećam se, izdizalo se u planinu na Vidovdan sa karavanima konja. Žene zavrgnu kolevke na ramena, deca povezana na samare, a oko njih pletene torbe, kotlovi, kace i ostalo posuđe”, priseća se Bosa dok nam kuva kafu na ognjištu.

I niko ne bi poverovao da nije mnogo mlađa. Na nogama hitra kao strela. U kolibi kao u apoteci. Posuđe za beli mrs – sir i kajmak, sija. Čisti – mirom mirišu.

„Čim bismo stigli u kolibu, rastovarili bismo konje, uzeli sekire i pošli da naberemo bukovih grana. Grane bismo posložili umesto dušeka, a jastuk bi nam bila veza koja je pletena od vune, nalik na konopac”, dok pirka u oganj cedi kroz zube Bosa.

I bi kafa, sa ognjišta – kao da pre toga bolju ne pismo.

Nije samo kod ove domaćice jedino dim sa ognjišta ostao njena posebnost, već je reč o planinki koja nikada nije „iz bela grla pesmu pustila”, dok su okolo nekada mladi kolo igrali i pevali. Život to tako udesi. Možda bi se grlu i dalo, ali srce ne da.

„Ja u životu nisam zapevala do današnjeg dana. Bilo je sednika i igranki. Velika vatra i kolo do zore. Bilo je puno mladih čobanica i čobana. Bilo je svega. Danas nema niko. Sve se izmenilo. I gora, i voda, i kamen. Za narod, da ne pričam ...”, ne htede dalje Bosa da nabraja.

Ne htede. Ima i za to razloga kao za nepevanje. Kao da sekirom skrati reč. Kao da oseća da će ponovo da grmi. Plaši se toga. A ni silnom junaku nije baš svejedno. Kako tek njoj da bude. I kada munje zaparaju nebom skokne do prvih komšija. Ponajpre kod Bebe Rakočević, koja osim što čuva mal, sakuplja sir i kajmak, gaji i četiri svinje. I kod ove vredne planinke kao „pod konac”. Bosa nam pokazuje Bebino „malo naselje” od par kolibica – koliba za spavanje, prostorija za šporet i spremanje sira, prostorija za čuvanje sira, ostava za stvari, štala, svinjac.... I sve stiže i ničim gosta da natruni.

Nije na gostu da planinkama u mrs zaviruje a da pita nije sramota. Vidi Bosa da i to treba reći. Veli, „godine su sušne i kajmak skoro niko ne kupi i sada sir ima prođu i prodaje se iz surutke”.

„Mnogo je pre bio bolji mrs jer se sakupljao i čuvao u posuđu od drveta. Mleko se nosilo u drvenoj posudi – debru. Sve je bilo od drveta – karlice za razlivanje mleka i skidanje kajmaka, kablovi za mužu, sirišnjak, stap za pravljenje maslaca, kace za sir i skorup. Jedino su bakarni kotlovi bili za varenje varenike i spremanje hrane, verige, santrač, nabraja nam Bosa kao da želi da od zaborava otrgne posuđe kojega skoro više nigde nema. Tek kakva je pita i hleb ispod sača, ili gotovac i kačamak u kotliću sa veriga. E, nikad više.”

Kolibe prazne. Porušene. Vrtače bez pokrivenih smetova. Guvna obrasla u bljušturu. Zanemela. Jedino se Bosa priseća da su nekada tu svake godine o Vidovdanu izdizali Bulatovići, Pižurice, Medenice, Šukovići, Rakočevići, Radovići, Grandići, Obrenovići, Vujisići, Kovijanići, Kruščići...

„Bilo je nekada ljudi”, kaže nam na rastanku Bosa.

Bilo. Šta bi?