Zapadne vrednosti i Srbija

Kada je Dositej Obradović usred Prvog srpskog ustanka u avgustu 1807. godine, nakon putešestvija po zapadnim zemljama prvi put prešao Dunav i poljubivši srpsku zemlju, krenuo da kao popečitelj obrazuje ljude i otvara škole po nepismenoj Srbiji, izgleda da je o onome što danas nazivamo „zapadnim vrednostima” imao mnogo jasniju sliku nego njegov današnji naslednik na položaju ministra obrazovanja Srbije. Kao što je poznato, g. B. Ružić je pre nekoliko dana povodom tragičnog pokolja u beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar”, između ostalog, optužio i „zapadne vrednosti” za kvarenje dece i za zla koja nam se u društvu dešavaju.

U svom znamenitom tekstu „Pismu Haralampiju” Dositej je ukazavši na potrebu reforme tadašnjeg jezika i rada na obrazovanju naroda isticao jednakost i potrebu solidarnosti (ljubavi) među ljudima, bez obzira na veru ili etničku grupu. Ukazivao je na prirodnu ljudsku dobrotu i osuđivao ljudski egoizam i različita zla i poroke. „A šta bi mi radi da nam drugi čine? Da nas puštaju s mirom živeti u našem zakonu, da nam ne čine nikakva zla, da nam opraštaju naše slabosti i pogreške, da nas ljube i poštuju i da nam pomognu u potrebi našoj. To isto i mi smo dužni svima ljudma na svetu.” Ove Dositejeve reči su deo sinteze učenja onog humanističkog i prosvetiteljskog pokreta koji je tokom 17. i 18. veka bio osnova velikih građanskih revolucija u Evropi i Americi i stvaranja modernog sveta, odnosno razvoja ideologije „prava čoveka i građanina”, pravnog i političkog poretka na osnovama vrednosti kao što su vera u ljudsku ličnost i njene dobre strane, kao i u stalni napredak čovečanstva.

Možda bi ministar prosvete koji je u međuvremenu podneo ostavku mogao da se podseti osnovnih tekstova koji sadrže „zapadne vrednosti” i koje su sadržane i u velikim međunarodnim konvencijama, poput Univerzalne deklaracije UN o pravima čoveka, kao i u praktično svim modernim svetskim ustavima, uključujući i onaj Republike Srbije. Srbija je u ovom, pravnoformalnom smislu, odavno postala deo „zapadnog sveta” koji je samo deo današnjeg globalnog sveta, o čemu između ostalog, svedoče i naše članstvo u Savetu Evrope, kao i kandidatura za ulazak u Evropsku uniju.

Podsetimo se da se u Američkoj deklaraciji o nezavisnosti iz 1776. godine kaže da su „svi ljudi stvoreni jednaki” i da imaju neotuđiva prava, uključujući život, slobodu i pravo na traženje sreće. Ovo uključuje i neotuđivo demokratsko pravo da se odbaci „tiranska vlada” koja upravlja suprotno demokratskim željama i očekivanjima naroda. Francuska Deklaracija o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine, pisana u duhu spisa Monteskjea, Rusoa i Voltera, ukazuje da su „razlozi narodne nesreće i kvarenja vlade” posledica nepoštovanja ljudskih prava. „Ljudi se rađaju i žive kao pravno jednaki”, bez obzira na socijalne razlike, navodi se u deklaraciji. Osnovna ljudska prava su, između ostalog, sloboda, pravo na imovinu, na bezbednost i na mogućnost da se suprotstave tiraniji vlasti. U deklaraciji se takođe svakome garantuje da „neće biti uznemiravan zbog iznošenja svog mišljenja, uključujući i veru”. Posebno aktuelna poruka iz deklaracije (imajući u vidu današnje stanje u Srbiji) bila bi ona iz člana 16. u kojoj se kaže da „ono društvo u kojem pravo nije obezbeđeno i u kojem nije osigurano razdvajanje (izvršne, zakonodavne i pravosudne) vlasti”, realno i nema Ustav u pravom smislu te reči.

Gornji stavovi su suština onoga što se podrazumeva pod „zapadnim vrednostima”, a ne američki horor filmovi ili internet igrice. Naravno, vremena i običaji se menjaju, kako je to primetio još Slobodan Jovanović koji je davno ukazao da su „humanisti cenili čoveka po tome kakav je, a ne po tome šta je postigao i koliko je uspeo”. Granice između virtuelne i „realne” stvarnosti postaju sve nejasnije – posebno  u životu mladih. Konzumerizam i idolatrija novca i materijalnog bogatstva su zahvatili svet, pa i naše društvo, što se ne bi moglo podvesti pod definiciju društvenih vrednosti. Ipak, ne mogu se mešati „vrednosti”, s jedne strane, i ono što su u stvari poroci i patologija nekog društva. Dostojevski je u „Velikom inkvizitoru” zamislio situaciju u kojoj bi izopačena crkvena vlast pod istragu stavila i samog Hrista, što ipak nije značilo da su hrišćanske vrednosti za njega nestale.

Još je Slobodan Jovanović u svom osvrtu o pitanju srpskog „kulturnog obrasca” ukazao šta bi trebalo da obuhvati pojam „vrednost” u jednoj naciji, tj. društvu. „Vrednost”, prema Jovanoviću, nije u obožavanju nacije kao zamišljenog idola, već u onome što su prava kulturna dostignuća te nacije u najširem smislu. To su „oni kulturni ideali kojima bi se ona (nacija) stavila u službu”. S druge strane, upozoravao je Slobodan Jovanović, ideali naših „poluintelektualaca” (kakvih je i danas puno, posebno u krugovima tzv. srpske političke „elite”) su da se „kroz politiku obogate” i da se na visokim položajima „progospoduju” bez ikakvog drugog javnog društvenog cilja, osim onog ličnog.

Posebno bi trebalo podsetiti i na one „zapadne vrednosti” koje formalno podržava i današnja Vlada Srbije, ističući (iako neubedljivo) kao glavni strateški cilj Srbije članstvo u Evropskoj uniji. I u prvom članu Ustava kaže se da je Republika Srbija, između ostalog „zasnovana na... pripadnosti evropskim principima i vrednostima”.  U članu 2 Ugovora o Evropskoj uniji eksplicitno su navedene „vrednosti” (koje prema poslednjim izjavama izgleda izazivaju podozrenje pojedinaca iz vlasti i desne opozicije) i koji su sledeći: „Unija se zasniva na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući prava pripadnikâ manjina. Te vrednosti su zajedničke državama članicama u društvu u kojem preovlađuju pluralizam, zabrana diskriminacije, tolerancija, pravda, solidarnost i jednakost žena i muškaraca.” Teško ipak možemo zamisliti da bi bilo ko u našoj političkoj javnosti mogao da ima nešto izričito protiv neke od navedenih vrednosti ili ciljeva Evropske unije, koji su navedeni u članu 3: „Cilj unije je da promoviše mir, svoje vrednosti i dobrobit svojih naroda...”

Kako smo od formalnog političkog zalaganja za navedene vrednosti i ciljeve EU došli do optužnice da su „zapadne vrednosti” jedan od razloga devijantnog ponašanja nekih maloletnika kod nas –uključujući gnusni, psihopatski i kukavički zločin protiv mladosti i budućnosti u OŠ „Vladislav Ribnikar” – nije toliko pitanje logike niti posledica potrebe razmatranja psihosocijalnih problema u našem društvu, koji su očigledni. Ovaj primer u prvom redu simbolično i sasvim jasno ukazuje na bespuće i dezorijentaciju u koje je zapala politička „elita” u Srbiji, koja je već više od decenije predvođena onim istim idejama i ljudima – „bratstvom po mrlji”  (D. Velikić), koje je „iznedrio” ambijent s kraja prošlog veka, i koji je u dobroj meri ideološki i politički obnovljen tokom prethodne decenije.

Potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji. Bivši ambasador RS pri EU i u Portugaliji