Nacionalne čitanke i tržišna utakmica

Nacionalne čitanke treba da budu novina u obaveznoj učeničkoj literaturi, da pomognu u formiranju nacionalne svesti, očuvanju srpske tradicije, proširivanju kulturnih vidika mlade generacije. To je dobra namera koju treba podržati.

Ali bolna tačka kod nas Srba je što dobre ideje i predloge upropastimo lošom realizacijom. Ključno pitanje u ostvarivanju ove zamisli je: ko treba da organizuje pripremu i izdavanje nacionalnih čitanki? U izmenama Zakona o udžbenicima kaže se da to može da obavlja javno preduzeće registrovano za objavljivanje udžbenika (čiji je osnivač republika). Dotle je sve dobro, ali ne valja što se u dodatku kaže da se taj posao može poveriti preduzetniku ili drugom pravnom licu koje je registrovano za izdavačku delatnost. Time se jedan uskospecijalizovan posao, kao što je izdavanje udžbenika, tako široko nudi i izdavačima specijalizovanim za neke druge uskostručne poslove, kao što je, na primer, izdavanje pravne literature.

Da li tako osetljiv i nacionalno važan zadatak treba prepustiti tržišnoj utakmici? Ovo tim pre što Srbija ima Zavod za izdavanje udžbenika, koji je sama osnovala, ustanovu s dugom tradicijom i osvedočenim rezultatima, među kojima su i nagrade za izdavačke poduhvate štampanja dela značajnih za Srbiju. Ova ustanova ima proverene autorske ekipe i sarađuje s najvažnijim kulturnim institucijama, kao što su Srpska akademija nauka i umetnosti i Matica srpska.

Nije tržišna utakmica čarobni štapić kojim se rešavaju svi problemi. Može se poneki važan posao poveriti i proverenoj ustanovi.

Dušan Starčević,
profesor