Da li Haški tribunal može da piše srpsku istoriju

Mehanizam za informisanje zajednica pogođenih sukobima (PMI) predstavio je Priručnik za nastavnike istorije za zemlje nekadašnje SFRJ, koji bi trebalo da im pomogne da koristeći građu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju predaju učenicima o sukobima na tlu bivše SFRJ, navedeno je u saopštenju na sajtu Mađunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove u Hagu. Ova vest podigla je prašinu u srpskoj javnosti, koja je trideset godina nakon ratnog krvoprolića tokom devedesetih godina prošlog veka na ovim prostorima i dalje podeljena u stavovima oko uloge i rada Haškog tribunala.

Kako je saopštio PMI, priručnik su pripremili predstavnici nekoliko udruženja nastavnika istorije iz bivše Jugoslavije i Evropskog udruženja nastavnika istorije. Ideja za priručnik nastala je tokom radionica PMI na kojima su nastavnici istorije iz regiona bivše Jugoslavije, među kojima su bili i nastavnici iz naše zemlje, obučavani kako da na najbolji mogući način uključe sudski utvrđene činjenice u obrazovni materijal koji se odnosi na ratove devedesetih u regionu. Od početka PMI projekta, u januaru 2019, kroz takve radionice prošlo je oko 500 nastavnika istorije.

Predsednica PMI, sudija Graciela Gati Santana je istakla da će priručnik omogućiti nastavnicima i profesorima istorije da učenicima i studentima pomognu da „uobliče pristup učenju o ratnim sukobima”.

Na pitanje da li će to „uobličavanje pristupa učenju o ratnim sukobima” proći i recenziju srpskih prosvetnih vlasti, Dejana Milijić Subić, zamenik direktora Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV), ističe da su oni, osim što ministru predlažu odobrenja udžbenika, zaduženi za odobravanje dodatnih nastavnih sredstava za učenike. U slučaju priručnika za nastavnike, pa i u slučaju ovog iz Haga, nastavnicima je data sloboda izbora.

„Zakon polazi od načela da su nastavnici kvalifikovani i kompetentni da sami izaberu literaturu za sebe, tako da priručnici za nastavnike ne podležu obavezi odobravanja”, navela je Dejana Milijić Subić.

Tatjana Mišović, rukovodilac Centra za razvoj programa i udžbenika ZUOV, ističe da autori programa nastave i udžbenika, kao i nastavnici koji ih neposredno ostvaruju, svoj rad zasnivaju na rezultatima istorijske nauke, na činjenicama do kojih se došlo naučnim istraživanjem, a ne nametanjem tumačenja istorijskih događaja, pojava i procesa od strane institucija koje se ne bave naukom. Smatra da dokumenta koja su korišćena u procesima pred Međunarodnim sudom za ratne zločine mogu biti korisna kao izvori istoričarima koji će rekonstruisati događaje iz ratova na prostoru bivše Jugoslavije i utvrditi „kako je uistinu bilo”, ali, napominje da presude tog suda ne mogu da određuju proces ostvarivanja nastave i učenja istorije.

– Priručnici za nastavnike ne pripadaju kategoriji udžbenika ili dodatnih nastavnih sredstava, te za njih nije propisana procedura odobravanja. U programima se naši nastavnici ohrabruju da što više analiziraju istorijske izvore sa učenicima, jer ih pažljivo odabranim istorijskim izvorima i dobro formulisanim pitanjima stavljaju u položaj da sami donose zaključke, umesto da im se činjenice samo prezentuju – objasnila je Mišovićeva.

Kako je naglasila, korišćenje izvora u ostvarivanju nastave i učenju nije sporno.  – Ali je od suštinske važnosti da se obezbedi da nijedno međunarodno ili nacionalno političko telo ne sme da ima monopol na interpretaciju prošlosti – ukazala je Mišovićeva.

Ratovi izazvani raspadom SFRJ su, kaže, neizostavna tema u istoriji za osmake, trećem i četvrtom razredu gimnazije i u odgovarajućim razredima stručnih škola. Ona ističe da ishodi učenja predviđaju da po završetku osmog razreda i usvajanja saznanja o raspadu SFRJ, ratnim zločinima i stradanju civilnog stanovništva učenik bude u stanju da, između ostalog, izvede zaključke o uzrocima, toku i posledicama tih ratova, koristeći izvore različitog porekla. Kao i „da prepozna propagandu, stereotipe i ideološku poziciju u istorijskom izvoru i formuliše stav koji se suprotstavlja manipulaciji, a uz to se kritički odnosi prema informacijama iz medija koristeći se istorijskim znanjima i veštinama”.

Istoričar prof. dr Momčilo Pavlović smatra da učenici, na primer osmaci, nisu na tom nivou istorijske pismenosti da samostalno razluče šta je propaganda, ciljana akcija, a šta je istorijska činjenica i da im u tome treba podrška nastavnika. Da bi delo poput pomenutog haškog priručnika na bilo koji način ušlo u nastavni proces, o njemu, svoj sud, kako kaže, prethodno moraju dati prosvetne vlasti, u skladu sa propisima i procedurama.

– Dokumentacija koju je prikupio Haški tribunal je ogromna baza koju istoričari koriste, ali sama ta dokumenta, a posebno presude suda u Hagu nisu dovoljan ili su samo jedan od istorijskih izvora. Odnosno, istoričari mogu samo da konstatuju činjenice da je neko osuđen, ali nikako da to bude celovita istorijska istina, posebno ne da uđe u udžbenike tako kako je ta istina u Hagu formulisana. Jer bez hronologije i istorijskog konteksta ne mogu se razumeti ni presude, ni rad Haškog tribunala. A on je takav, kakav je. Sud u Hagu može da publikuje šta hoće, nezavisno od stavova iz Srbije, ovo je jedan u nizu njihovih projekata, ali postoje procedure i institucije koje treba ovde da odlučuju o uključivanju toga u nastavni proces. Uvek će biti ljudi koji će se uključivati u takve projekte iz raznih, uglavnom materijalnih razloga – izričit je prof. Pavlović.

Napominje da treba od tvoraca priručnika saznati o kakvom se to projektu radi, ko su učesnici – nastavnici iz regiona, kako su izabrani, na osnovu čega se tvrdi da će ova čitanka da „pomogne da uobliče pristup učenju o ratnim sukobima” i koji je cilj projekta. Naglašava da, iako nije dovoljno upoznat sa ciljevima pomenutog projekta, ovde oseća tendenciju da se rad i rezultati rada Haškog tribunala predstave kao univerzalne činjenice koje ne treba ni kritikovati ni preispitivati i da ih treba uneti u programe i nastavna sredstva.

– Tendenciju da nas poduče i da nam otkriju istinu, koju mi ili ne znamo ili nećemo da prihvatimo. U krajnjoj liniji da se opravda ne samo rad tribunala, koji je istorijska činjenica, već i NATO agresija. Bilo bi dobro da načine sličan projekat, finansiraju i naprave priručnik za nastavnike i studente iz zapadnih zemalja o tome kako predstaviti i kako podučavati o NATO agresiji na SRJ, ubijanju civila zabranjenim kasetnim bombama, otimanju Kosova i Metohije iz sastava Srbije vojnim i političkim pomaganjem separatizma i slično – predlaže prof. Pavlović.