Sela kao tranzicioni stradalnici

Brza stihijna deagrarizacija u drugoj polovini 20. veka dovela je do pustošenja sela širom Srbije. Taj proces je sada usporen, ali pre svega zato što se kontingent radne snage u selima smanjuje. Ova naselja su toliko ostarela da se procenjuje da će već za deceniju i po svako četvrto gotovo opusteti. U njima danas živi 260.000 momaka koji su dospeli do četrdesete, deset hiljada napuštenih kuća i 40.000 praznih staja.

Slično je u ostalim zemljama istočne i jugoistočne Evrope – u većini strahuju od ispražnjenih prostora i neobrađenih njiva.

O trenutnom stanju i perspektivama života u selima zemalja bivšeg socijalizma bilo je reči na trodnevnom, četrnaestom po redu, međunarodnom naučnom skupu „Selo u tranziciji”, održanom na Vlasinskom jezeru. Skup su organizovali Srpsko udruženje za sociologiju sela i Zavod za proučavanje sela iz Beograda, a naučnici iz Mađarske, Rumunije, Poljske, Hrvatske, Češke, zajedno sa kolegama iz Srbije, pokazali su na mnoštvu primera da stanovništvo ruralnih naselja doživljava povratak u kapitalizam kao sopstveni sumrak.

I to, velikim delom, zbog opšteg stanja u poljoprivredi kao osnovnoj seoskoj delatnosti. Dok razvijene kapitalističke zemlje raspolažu čitavim sistemom zaštitnih mera, a pre svega interventnim cenama, kojima štite proizvođače poljoprivrednih kultura, kod nas su ove intervencije države svedene na minimum, tako da je bavljenje poljoprivredom danas prava avantura. Pored toga, poljoprivrednici u ovom delu Evrope spadaju u sitne vlasnike, sa tri-četiri hektara zemlje u proseku, na kojima je teško nešto zaraditi. Nasuprot njima, u tranziciji se pojavljuju novi „latifundisti”, vlasnici ogromnih zemljišnih poseda, pored kojih prosečni seljaci još više osiromašuju.

Sitni proizvođači su i potpuno dezintegrisani, pa je Vojislav Stanković, izPrivredne komore Srbije, podsetio na značaj poljoprivrednog zadrugarstva. Bez zadruga srpsko selo će totalno potonuti, izričit je Stanković, dok zagrebački profesor Antun Petak upozorava da problemi u vezi sa integracijom društava jugoistočne Evrope u ostali deo kontinenta odavno postoje. Društvima jugoistoka je, naime, svojstven takozvani agrarni tip proizvodnje, sa seljačko-porodičnim gospodarstvima i sitnim posedima. Druga dva tipa proizvodnje su britansko-zakupnička, odnosno preduzetnička poljoprivreda (farmeri i rančeri). Ova dva tipa (zapadne) poljoprivrede su karakteristična po velikim posedima, u proseku 60 hektara, dok su balkansko-istočnoevropski deset do dvadeset puta manji.

– Problem je u tome što naše poslovne i političke elite, umesto da propituju koje su naše prednosti, sa postojećim malim površinama, žele da modernizuju mnoge delatnosti, pa i poljoprivredu – po meri onoga što je u zapadnoj Evropi – a za to ovde nemamo pretpostavke. Nemamo seljake koji imaju 60 hektara nego one sitne, što podrazumeva drukčiji mehanizam povezivanja na temelju zajedničkog zadružnog vlasništva. Ako mi to ne učinimo, a tranziciono smo otvorili granice, u tom slučaju – kaže Petak – ovamo će doći strani kapital, pokupovaće zemlju i ostaćemo i bez poljoprivrednih resursa i bez vlastite proizvodnje.

I sociolog Danilo Ž. Marković, nekadašnji ministar prosvete, podseća da zadrugarstvo u istočnoj Evropi ima tradiciju borbe protiv eksploatacije seljaka, dok je na zapadu ono „u funkciji kapitala”.

Odgovarajući na pitanje zašto nema seljaka među poslanicima u Skupštini Srbije, D. Ž. Marković kaže da njega to uopšte ne čudi, jer „seljaci gledaju svoja posla, nemaju sekretare za pablik rilejšns, niti mogu da plate folk-pevačice da im privuku birače”. Oni te pare koriste u druge svrhe. A o tranziciji misle isto što i o socijalizmu. Kada su, naime, jednog našeg seljaka svojevremeno pitali kakav je ovaj naš socijalizam, on je odgovorio: „Dobar je, dobar, samo se nešto odužio”. Slično bi rekli i za tranziciju: „Mnogo dobra ova tranzicija, samo se odužila”!

Zorka Zakić, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu, rekla je, međutim, da problem „deruralizacije” nije samo srpski ili istočnoevropski nego – svetski. Pokazala je to na primeru zemalja EU. Godine 1988, kada ih je bilo 12, na teritoriji koja je zahvatala ruralna područja (80 odsto površine) živela je polovina stanovništva. Prema podacima iz 2005. godine, međutim, u 25 zemalja EU na istom ruralnom prostoru živelo je svega 17,5 odsto stanovništva. Ovim nepovoljnim trendovima u zemljama EU pokušavaju se suprotstaviti konceptom integralnog ruralnog razvoja. Ovaj koncept se razlikuje od agrarnog jer je mnogo širi i zasniva se na podsticanju gotovo svih delatnosti – turizma, zanatstva, sitnih industrijskih pogona, lova, ribolova, šumarstva, zdravstva...

Profesorka Zakić kaže da ovim razvojnim konceptom države EU vode odgovarajuću regionalnu politiku, nastojeći da zadrže stanovništvo na svim svojim teritorijama. Ogromni fondovi se u Evropi koriste u ove svrhe i Srbija će očigledno i sama, uporedo sa približavanjem Uniji, morati istim putem. Doduše, kod nas je, prema merilima OECD-a (150 stanovnika na kvadratnom kilometru) ruralno stanovništvo procentualno mnogo zastupljenije (polovina je ruralnih), ali je problem u tome što su nam sela stara i što ih je tranzicija još više osiromašila.

Ali ni u susednoj Rumuniji (EU), bez obzira na briselske fondove, interesovanje za selo i poljoprivredu nije veliko. Agnes Nemenji, sociolog na Univerzitetu Babes-Boljac, kaže da su naslednike zemljišnih poseda pitali u jednom istraživanju da li nameravaju da se bave poljoprivredom kao njihovi dedovi i očevi. Ispostavilo se da je malo ko odgovorio pozitivno. Zbog te nezainteresovanosti i ostarelosti stanovništva, pustoši, sela su, u poređenju sa gradskim naseljima, možda još veći tranzicioni stradalnici.