Kumovska (ne)lojalnost

Nisu se Tomislav Nikolić i Vojislav Šešelj samo politički razišli. Sa njihovim političkim sukobom okončano je i njihovo prijateljstvo ovenčano kumovskom vezom. S obzirom na to da se kum u našem narodu veoma poštuje, raskol između ove dvojice političara ima i znatno veću težinu.

Objašnjavajući, pre nekoliko dana, da je i ranije među njima bilo razmimoilaženja i da je njihov sukob kulminirao zbog SSP-a, o kumstvu sa Šešeljom Nikolić je rekao: – Svom kumu Vojislavu Šešelju nikada ništa loše nisam učinio niti rekao. On meni jeste.

Pored toga, novinarima je ispričao i ovo: – Pre četiri godine kada me je Šešelj pozvao da mu krstim unuka rekao sam ženi „ovo neće na dobro da izađe”. Šešelj je sa svim svojim kumovima došao u sukob. I eto, sada se to obistinilo.

Još jedno Šešeljevo kumstvo, ono sa Vukom Draškovićem, takođe, neslavno je prošlo. Prijateljstvo između te dvojice političara počelo je 1989. godine, kada su zajedno učestvovali u osnivanju Srpske narodne obnove, da bi preraslo u kumstvo, kada je Drašković krstio Šešeljevog sina Nikolu. Ali, to kumstvo bilo je veoma kratkog veka. Štaviše, posle devetomartovskih događaja 1991. izrodilo se u otvoreno neprijateljstvo, pa je Drašković za svog kuma Šešelja postao „agent Udbe”, „strani plaćenik”..., dok je lider SRS-a u očima šefa SPO-a bio „crveni vojvoda”, fašista, zlo srpskog naroda i slično.

Inače, još jedno kumstvo u Srpskoj radikalnoj stranci prošlo je loše – ono između novosadskih funkcionera te stranke Maje Gojković i Igora Mirovića, koji je na kumstvo stavio tačku objavivši da Gojkovićeva nije više član SRS-a.

Kada je reč o propalim kumstvima unutar SRS-a, sociolog Vladimir Vuletić, docent na Filozofskom fakultetu, zasluge za to pripisuje Šešeljevoj konfliktnoj ličnosti, ali ocenjuje da tradicionalna javnost, naklonjena ovoj partiji, prilikom ovakvih razlaza postavlja pitanje „ko je koga izdao”, potežući argument da se kum ne sme izdati.

Odnos prema kumstvu, koje je u Srbiji bilo mnogo važnije od prirodnog, krvnog srodstva, danas je bitno drugačiji, primećuje dr etnologije Bojan Jovanović. Izgubio se onaj značaj kumstva, koji je imao u našoj tradiciji, a koji je pretpostavljao određenu moralnost, etičnost, duhovnost.

Dr Jovanović, koji je naučni savetnik Balkanološkog instituta SANU, naglašava da se kumstvo poštuje i zbog toga što je to sakralizovan (osvećeni) međuljudski odnos, budući da je svedok tom novom srodstvu natprirodni entitet Bog. Naš sagovornik, međutim, kaže da je kumstvo u politici „potpuno desakralizovano” i da ono danas nema onaj značaj koji je imalo u našoj tradiciji i običnom životu. I pokazalo se (ovih dana, ali i na primeru kumstva Draškovića i Šešelja, koje je takođe doživelo brodolom), da nije kumstvo to koje može, naglašava Jovanović da zaštiti međuljudske odnose od raskola, ukoliko su neki drugi interesi mnogo značajniji.

Iako se može zaključiti da na srpskoj političkoj sceni radikali prednjače po broju sukoba među kumovima, nema osnova za ocenu da radikali među sobom sklapaju više kumstava nego što to čine u drugim strankama.

Trenutno, verovatno najpoznatiji kumovski par jesu predsednik Srbije Boris Tadić i ministar odbrane Dragan Šutanovac, kojem je lider Demokratske stranke venčani kum. „Otkako je postao moj kum, Tadić je stigao do predsednika države”, našalio se jednom u medijima Šutanovac. U DS-u je još jedan predsednikov kum. Reč je o poslaniku Dragoslavu Božoviću, dugogodišnjem direktoru Sportskog centra „Tašmajdan”.

I pokojni premijer Zoran Đinđić imao je kumove poznate široj javnosti. Bili su to biznismeni Dragoljub Marković i Milan Beko, za koje se u isto vreme spekulisalo i da su finansijeri Demokratske stranke. Inače, Marković je u javnosti pominjan i kao kum Čedomira Jovanovića, lidera LDP-a. Tako je „objavljeno da su kumovski odnosi između Jovanovića i Markovića zahladneli zbog automobila koje je Marković dao na korišćenje Jovanoviću”.

Kad je reč o Đinđićevoj vladi, sredstva informisanja su navodila i da u njoj sede dvojica ministara koje vezuje kumstvo. To su bili Aleksandar Vlahović, koji se nalazio na čelu resora za privatizaciju, i Goran Pitić, na čelu resora za ekonomske odnose sa inostranstvom.

Da i u Socijalističkoj partiji Srbije ima kumova javnost je saznala u trenutku kada se pojavila afera „kofer” 2006. godine, kada je obelodanjeno da je Vladan Zagrađanin, direktor marketinga SPS-a, kum Ivice Dačića, sadašnjeg zamenika premijera i ministra policije.

Sociolog Vuletić objašnjava da politička kumstva obično nastaju u vreme kada se stranka tek formira i kada je neizvesno kakva će biti njena budućnost. U takvim situacijama kumovski odnosi treba da učvrste grupu istomišljenika koji učestvuju u osnivanju partije. Međutim, kako se stranka razvija i nastaju problemi dolazi i do različitih viđenja kako oni treba da budu rešeni. „Tada se od kuma očekuje veća lojalnost nego od drugih članova, a ukoliko ona izostane, i razlaz je emotivniji”, smatra Vuletić i kao drugi motiv političkih kumstava navodi potrebu da se njima prikriju razlike u pogledima koje postoje od samog početka.

U našem narodu obično se kaže da „kum nije dugme”. Uz takvu tezu, objašnjavana su i neka postavljenja na državne funkcije i direktorska mesta. Inače, kum Vojislava Koštunice – Miroljub Božović, koji je bio pomoćnik direktora „Kolubare” izjavljivao je svojevremeno da mu ne pada na pamet da bude direktor preduzeća da se ne bi pričalo kako je na to mesto došao zahvaljujući kumu–premijeru.

Koliko se kumstva u politici sklapaju zbog interesa, a koliko zbog stvarnog prijateljstva? Etnolog Jovanović smatra da kumstvo u politici nije ništa više izraženije nego u drugim oblastima života. S druge strane, ono je, kaže, podjednako derogirano u politici kao i u ostalim oblastima života, s tim što je u politici kao najisturenijem obliku javnog života, to i najočiglednije.

Podsetimo, u temelje stvaranja savremene srpske države ugrađeno je i nipodaštavanje kumstva (Karađorđa je ubio kum Vujica, po nalogu Miloša Obrenovića). To pokazuje da i u to vreme, pre dva veka, ali i pre toga i kasnije, kumstvo nije bilo to koje je moglo da zaštiti ljude od borbi interesa i sukoba koji dolaze iz životne arene, zaključuje dr Bojan Jovanović.