Razum, šta to beše

Očito neki politiku zamišljaju kao mali Đokica. Smatraju da je dovoljno što će galamiti i postavljati nadrealne uslove i ucenjivati, a da prethodno nisu napravili ni ulaznu, a ni izlaznu strategiju. U našem narodu se odavno zna bez čega se u svatove ne ide, što se jasno može odslikati na jedan deo opozicije koji je grlom u jagode uleteo u nešto bez ikakvog plana, programa i strategije. To ti je ono kada ne umeš da proceniš koliko možeš da se pružiš, pa se na kraju borbe zbog loše procene opružiš, jer te je neko pametniji nokautirao.

Sama ideja postavljanja šatora na međunarodnoj saobraćajnici potez je ravan ludilu. Neko bi rekao potez ravan političkom samoubistvu. No, oni koji su to odabrali još jednom su pokazali apsolutnu nezrelost, jer koliko god da je neko protiv vlasti, ipak niko normalan ne želi da mu remetiš normalan život, odlazak na posao, da mu ugrožavaš slobodu kretanja, a sve to zbog političkih ciljeva. Dodatno, kada se sagleda da si u sve to krenuo tako što si prethodno zloupotrebljavao tragediju koja nas je pogodila, onda se običnom građaninu još više ogadiš. I nikom neće biti žao što si sebi napravio političku štetu, već će ljudima biti žao što je to šteta po državu, jer blokadom najvažnije međunarodne saobraćajnice koja ide kroz našu zemlju mi gubimo ozbiljan novac, ali i kredibilitet. Nigde u svetu se tako nešto ne radi, jer iste sekunde te proglase za neuračunljivog i smeste te u bolnicu. No, možda je i bolje ovako da ljudi vide ko želi i na kakav način da preuzima vlast i ko bi nas vodio. Likovi koji zbog svojih šićardžijskih interesa daju sebi za pravo da maltretiraju sve živo. Ljudi bez trunke razuma.

Ono što je najbitnije u suočavanju sa ovakvim ljudima jeste biti smiren i strpljiv. Pokazati čelične živce i nuditi im u svakom momentu da dođu i da razgovaraju. Koliko god se ti ljudi neuračunljivo ponašali, vlast mora uvek sa osmehom na licu da ih dočeka i da sa njima razgovara. Nikakva agresija prema njima, nikakvo intervenisanje, apsolutno smireno i trpeljivo koliko god da traje. Poenta zapadnih službi, koje inače sve ovo potpiruju, upravo i jeste da vlast reaguje burno i agresivno kako bi se ovi što blokiraju međunarodnu saobraćajnicu prikazali kao žrtve. Bez obzira na činjenicu da je blokiranje međunarodne saobraćajnice apsolutni akt najgoreg nasilja prema građanima Srbije, ali i prema svim strancima koji prolaze kroz Srbiju, bilo kakva reakcija policije prema tim ljudima bila bi protumačena kao akt nasilja vlasti i njenog represivnog aparata prema mirnim demonstrantima koji, eto, samo blokiraju kampujući najbitniju saobraćajnicu u Srbiji. Ovo je zapravo klasična igra nadmudrivanja. Zapadne službe preko svojih ispostava namerno provociraju vlast da reaguje burno i da pošalje policiju. Sa druge strane, vlast ne sme nikako da se upeca na tu udicu, već naprotiv mora da se pokaže mudrijom i da junački sve to istrpi.

Na kraju, više niko ne govori o stradaloj deci. Niko više ne spominje žrtve, njihove roditelje, kako poboljšati stanje u prosveti. Gospoda koja blokiraju međunarodnu saobraćajnicu zaboravila su zbog čega su uopšte krenula na protest. Politički ciljevi su im od starta jedino bili važni. Važno je da to obični ljudi shvate i da posle ovog sumanutog avanturizma više nikom ne padnu na pamet ovako besmisleni politički potezi. Možda je ovo sjajna šansa da sve ove anarho-levičarske organizacije razumom pobedimo, jer oni su bez razuma. Potomci Brozovih oficira i političkih kadrova posle ovog ludila nadam se, uz božju pomoć, otići će zauvek ka mračnim stranicama naše istorije.

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista