Opstrukcijom do zaborava

Sa svakom godinom koja prolazi, osim prigodne svečanosti kojom se obeležava dan kada je NATO avijacija odlučila da izruči bombe na zgradu RTS-a, usmrtivši tom prilikom šesnaestoro ljudi, uspomena na taj događaj kao da sve više bledi u javnom sećanju. S jedne strane, to je posledica neumitnog protoka vremena, ali istovremeno, s druge, stiče se i utisak da je taj zaborav nekako poželjan. Kao da se potka prihvaćenog javnog sećanja – po kojem je tu reč o još jednom zločinu NATO-a – nekako istanjila i izgubila ne samo svoj nesumnjivi komemorativni značaj nego i svoj propagandni potencijal.

Marginalizacija slučaja RTS, hronološki gledano, počinje već od prvog dana po bombardovanju: vest o tom događaju puštena je u glavnom Dnevniku tek u 25. minutu! Slučaj je odgurnut u stranu i u oktobru 1999, pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, gde su porodice poginulih radnika (bez pomoći zvaničnih državnih organa) podnele tužbu protiv 17 zemalja NATO-a. Sud je sebe proglasio nenadležnim i tužbu odbacio iz formalnih razloga. Proces protiv odgovornih lica u domaćem pravosuđu pokrenut je tek u januaru 2001, ali se tužba zasnivala na odgovornosti pojedinačnog lica (Dragoljuba Milanovića, ondašnjeg direktora RTS-a), a ne Ministarstva odbrane, pod čijom ingerencijom je RTS bio u ratnim uslovima i koje je bilo zaduženo da nadgleda sprovođenje mere Savezne vlade o evakuaciji zaposlenih na rezervno mesto rada.

Na samom početku suđenja, sudija Radmila Dragičević Dičić obavestila je porodice da od predstavnika Bije, s kojima se konsultovala, nije dobila odobrenje da se arhivi tog tela koriste na suđenju Milanoviću pošto je njihov sadržaj „službena tajna”! Istražni sudija V. Mirčić nije prihvatio nijedno od desetak imena koje su porodice predložile da se izvedu na svedočenje (između ostalih, ni pukovnika Vojvodića, koji je u noći bombardovanja doputovao iz Crne Gore i izveo svoju kći Nataliju Sinanović iz noćne smene), ali je zato upitao porodice: „Zašto ne krivite NATO? Zar ovog čoveka (mislio je na Dragoljuba Milanovića) da optužite, a ne NATO?” Na zahtev za saslušanjem ondašnjeg predsednika Srbije Milana Milutinovića odgovara da je to za njega „svedok drugog reda” i da će ga saslušati tek nakon što sasluša glavnu tužiteljicu Haškog tribunala Karlu del Ponte. Već tada su, dakle, bili postavljeni temelji političkog diskursa po kome su Srbi, po pravilu, nedužne žrtve, a sva krivica se svaljuje na NATO i mrski Haški tribunal. Na kraju, Milanović je osuđen na 10 godina zatvora, kao izolovani pojedinac, odgovoran zbog „nehata s teškim posledicama”.

Novi talas opstrukcije dešava se 2009. godine, kada, nakon dugogodišnjih obećanja, Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal 2009. (zamenik spec. tužioca Golubović) konačno rešava da se pozabavi predmetom RTS. Osnovno pitanje na koje porodice traže odgovor jeste kako je moguće da se za sve ostale objekte znalo da će biti bombardovani (uključujući i vojne), sem za RTS; u tom slučaju, to bi značilo da su ti ljudi žrtvovani. Specijalno tužilaštvo prikuplja neke važne dokaze, između ostalog i od vojne tajne službe, ali se odmah zatim proglašava „nenadležnim” i prebacuje slučaj Višem tužilaštvu u Beogradu, s napomenom da „postoje dovoljne indicije za pokretanje istrage”. Viši tužilac Tomislav Kilibarda predmet ustupa svom zameniku, dugogodišnjem vojnom tužiocu Zoranu Đošiću, koji međutim „gubi” niz ključnih dokumenata, da bi na kraju obavestio porodice žrtava kako „nema elemenata za pokretanje istrage”, ali da će predmet „zamrznuti” i to „iz poštovanja prema porodicama”. Međutim, Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) ne poznaje nešto takvo kao što je „zamrzavanje istrage”. Time je Specijalni sud zapravo uskratio mogućnost porodicama da iskoriste svoja zakonska prava, tj. da se obrate Apelacionom javnom tužilaštvu i Evropskom sudu za ljudska prava.

I, na kraju, poslednji prsten opstrukcije. U leto 2013, pri kraju gradonačelničkog mandata D. Đilasa, doneto je rešenje o izgradnji memorijalnog centra. RTS je raspisao konkurs za idejno rešenje, na koji je pristiglo nekih 40 radova. Pobedio je projekat tročlane grupe „Neoarhitekti”, koji je predviđao konzerviranje polusrušene zgrade u Aberdarevoj, uređenje i opremu memorijalnog prostora. Gradske vlasti preuzele su projektnu dokumentaciju, u budžetu su odvojena sredstva, ali je došlo do smene vlasti, projekat je zaustavljen, a sredstva su očigledno potrošena u neke druge svrhe (za fontane, novogodišnju rasvetu, popločavanje Trga republike). Zgrada mastera, pogođena 1999, koja je trebalo da bude pretvorena u memorijal, nastavila je da propada. Udruženje novinara Srbije, koje već gotovo četvrt stoleća proliva krokodilske suze nad sudbinom „ubijenih kolega” i organizuje skupe „međunarodne konferencije” o bombardovanju RTS-a (uz učešće vlade), nije reagovalo na činjenicu da je izgradnja memorijala obustavljena, kao ni RTS, koji je formalni nosilac projekta očuvanja sećanja na izginule tehničare. To tako traje već čitavu deceniju. Kao da svi čekaju biološki nestanak porodica žrtava i da cela stvar s olakšanjem bude predata zaboravu. Jesu li to zaslužile žrtve sa RTS-a?

Prevodilac i esejista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista