Triput meri, jednom seci

Ne želim da se shvati da je fraza kada kažem: tragedija u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” do bola je pogodila i moju porodicu, kao i tragično bezumlje u mladenovačkim selima. Dve od naših šest unuka bile su đaci te škole u našem neposrednom susedstvu. Izrazi zaprepašćenja, tuge i očaja, pa i komentari različitih boja, mogli su se očekivati, isto kao i poruke saučešća. Bilo je i ishitrenih komentara, očekivane neumesne politizacije, a, nažalost, i nama svojstvene i željene seče glava.

Sada, nekoliko dana posle tragedije, dok gomile cvetnih „suza” još skrivaju ogradu škole, osećam potrebu da uputim nekoliko reči direktorki škole, koja je, i sama potresena, pokazala svoj očaj. Ona je učinila sve da obezbedi njoj poverene učenike. Škola je godinama imala dva čuvara, ugrađene kamere, dežurne, a, pokazalo se, i nastavno osoblje psihički pripremljeno da reaguje u šokantnoj situaciji. To joj se mora priznati, jer njoj pohvale nisu potrebne. Ne želim da se upuštam u raspravljanje o ostavci resornog ministra. Sumnjam da će iko odgovoran u ovom slučaju naći osnovu za njegovu objektivnu odgovornost. Po toj logici Amerikanci bi trebalo svakog meseca da biraju nove ministre i guvernere u svojim državama, s obzirom na brojna ubistava po školama i šoping centrima. Da napomenem, ne poznajem bivšeg ministra ni njegovu porodicu i nisam s njim partijski povezan.

Želim da istaknem da se ne slažem s ishitrenim, ali nesumnjivo potrebnim posebnim merama u vezi s posedovanjem oružja. Sve dok se ne prihvati realnost da učenici mogu bez ikakve kontrole u svojim đačkim torbama da unose vatreno, hladno i zapaljivo oružje i bombe, bez mogućnosti pregleda ili registrovanja putem rendgen aparata, ni cela četa, a ne jedan dežurni policajac, neće moći da učini više nego kada nastanu posledice. Šokantna je i više nego tragična činjenica, koja je sada i publikovana, da u selima oko Mladenovca, gde se dogodio masakr, znaju da neki sugrađani imaju oružje, a nisu lovci, da šenluče ili, još gore, da su poznati policiji, ali u svom arsenalu, i to ne pod ključem, drže automate i slično naoružanje.

Lovac sam skoro sedamdeset godina i ne može niko da mi kaže kako se u selima ne zna ko ima i koliko oružja, registrovanog, koje svi vide u lovnim danima, ili neregistrovanog, što nije tajna pri ponašanju neprijatnih sugrađana. Pitam se šta su tim povodom učinile područne stanice MUP-a. I pre deset godina u blizini Mladenovca seljanin je ubio desetak suseda.

Sada smo u situaciji da se više preti građanima koji su poštovali sve zakonske procedure i odgovorno drže svoje, naglašavam – sportsko oružje, umesto da se pokupe arsenali đilkoša. Prema zakonu se vrši provera psiholoških sposobnosti vlasnika legalizovanog oružja, a malo je poznato da je ta procedura rigoroznija od procedure produženja vozačke dozvole. A, budimo iskreni, brojni su slučajevi bezumne vožnje, dok je uletanje u kafiće ili među pešake pretvorilo svako vozilo u tanketu. Bilo je i slučajeva da se dogodi ubistvo dvoje mladih na motoru ili đaka na pešačkom prelazu pa da saznamo kako je vozač počinilac niza registrovanih prekršaja, ali i dalje ima vozačku dozvolu i nije adekvatno kažnjen.

Saznajem da ekipa policije može nenajavljeno da zakuca na vrata i traži uvid u držanje oružja, kao da to nisu učinila tri policajca kada su menjane dozvole. Može li se to učiniti civilizovanije, najaviti bar dan ranije? Mogu li se putem racije očistiti sela i nedužni domaćini spasti bahatosti svojih suseda, često nosilaca „titule” – poznat policiji.

Nemojmo da činimo nedovoljno razmotrene aktivnosti, a da žmurimo na evidentne i vidljive činjenice. Krenimo od onoga što nazivamo nezakonitim držanjem oružja, pa počistimo taj atar.

Danilo Jovanović,
Beograd