Na kraju zavolimo svoje rane i negujemo svoje traume

76. KAN

Kan – Svetsku premijeru na 76. Kanskom festivalu, u okviru zvaničnog 62. takmičarskog programa „Nedelja kritike”, večeras ima novi film srpskog scenariste, reditelja i producenta Vladimira Perišića, koji će se širom sveta pa i u Srbiji (svetska prava otkupio je čuveni „Memento”) prikazivati pod naslovom „Lost Country” u značenju: izgubljena zemlja.

 Produkcijski nastao u saradnji „Trileme” (Srbija), „Kinoelektrona”(Francuska) i „Kinorame” (Hrvatska), Perišićev film prikazuje Srbiju iz 1996. godine, tokom studentskih demonstracija protiv vlasti Slobodana Miloševića kroz priču petnaestogodišnjeg Stefana (Jovan Ginić), koji prolazi kroz sopstvenu revoluciju suočen sa činjenicom da je njegova voljena majka (Jasna Đuričić) portparolka vladajuće partije i saučesnica korumpirane vlasti protiv koje ustaju njegovi prijatelji.

 Emotivan i dirljiv, konvencionalno, ali sigurno i tačno režiran, Perišićev film dobre atmosfere i privlačne estetike, u kojem ima i toliko toga ličnog, jer je njegova majka – profesorka Nada Popović Perišić (otac mu je dramaturg, profesor i scenarista Predrag Perišić) u vreme Miloševićeve vlasti bila ministar za kulturu. Mnogi i dan-danas tvrde da je bila i ostala jedna od najboljih ministara kulture poslednjih decenija u našoj zemlji.

 U razgovoru za „Politiku” vođenim sa autorom jedinog srpskog filma u Kanu pred svetsku premijeru, na komentar o tome da je „dete Kana” i da je od onih autora koje festival prati od prvih koraka i nekako „svojata”, Vladimir Perišić odgovara: „Ovo je već četvrti put da sam zvanično na Kanskom festivalu, ali ne mislim da je toliko bitno da se broji niti da me Kan nešto posebno ’svojata’. Jugoslovenska kinematografija je redovno bila prisutna u Kanu. Sada je na nama, srpskim rediteljima, da uzdignemo našu kinematografiju do tog mesta u okviru svetske kinematografije.”

Uočljiva je tematska poveznica između „Dremanog oka” i „Lost Country”. Koliko u oba filma ima onog vašeg – ličnog?

Postoji u onoj meri u kojoj me je interesovalo da kroz film promislim šta znači biti dete roditelja koji se bavi politikom. Ostalo je fikcija. Odatle je potekla ideja za moj diplomski kratki film „Dremano oko”, ali je bilo lakše to tretirati na odnosu oca i sina jer je pobuna protiv oca neka vrste obavezne, simboličke epizode u odrastanju. Kada sam završio ovaj film, znao sam da nisam otišao do kraja, jer je odnos sa majkom političarkom daleko slojevitiji, kompleksniji i interesantniji.

Raspolućenost deteta između ljubavi prema majci i stida od nje težak je teret, a ujedno i delikatna tema ovog filma.

Moj junak Stefan živi drugačiji sukob. Ono što se naziva sukobom „dvostruke lojalnosti”, a to je sukob između ljubavi i lojalnosti prema roditelju i jednom svom ličnom, unutrašnjem moralnom imperativu koji bi mogao da bude početak njegovog postojanja subjektom sopstvenog života.

Vaš Stefan je stavljen pred izbor majka ili društvo.

U antičkoj Grčkoj građanski rat – stasis – označava rat unutar grada, polisa. Za razliku od polemosa, koji označava rat sa spoljnim neprijateljem. Mene je interesovalo da posmatram način na koji se jedan spoljni, društveni sukob – građanski rat kroz koji je prolazila ne samo Jugoslavija već i Srbija, koja je te 1996/97. bila na ivici građanskog rata – odražava kroz jedan unutrašnji sukob u liku Stefana, koji pripada i jednoj i drugoj strani. Interesovalo me je i da kroz porodične odnose građanski rat posmatram kao rat unutar porodice i da na taj način pokušam da napravim neku vrstu savremene tragedije, jer su građanski rat i sukobi unutar porodice teme antičke tragedije.

Kako verovati u revoluciju kada ona na kraju uvek bude izdana – čuje se u filmu, a kako vi sada gledate na to sa ove vremenske distance od događaja 1996. godine?

Ta rečenica je komentar na stih Vilijama Blejka iz pesme „Sedi monah” (1803), koji u filmu čita profesor književnosti. Stih glasi: „Uzaludan je mač i uzaludna strela, koji nikada neće moći da svrgnu rat... Gvozdena ruka zdrobila je tiranina... i umesto njega postala tiranin”. U kontekstu filma ovo se odnosi na veliku jugoslovensku komunističku revoluciju, ali i, retrospektivno, na proteste 1996/97. godine. Svaka revolucija biva izdana, to nije ništa novo. Ali, u istorijskim pojavama kao što su Francuska revolucija 1789, Pariska komuna, Revolucija 1917, ili maj 1968, uvek postoji jedna dimenzija događaja, koji nije svodiv na društvene determinizme, na uzročne nizove, na kauzalitete koji vole istoričari. Sam događaj je raskid uzročnosti, bifurkacija, odstupanje od zakona. Jedno nestabilno stanje koje otvara novo polje mogućnosti. Revolucija se može osujetiti, poništiti, izdati, ali ipak sadrži nešto što se ne može nadmašiti, a to je upravo otvaranje mogućeg. I ono, čak kada je sam događaj zastareo, i dalje prolazi unutar nekih pojedinaca kao i kroz skrivene pore društva.

Glavni ženski lik u filmu, lik majke Marklene, portparolka je važne političke partije.

Ono što me je interesovalo jeste i to da je veoma malo likova žena političarki u evropskoj kinematografiji, osim kod Kloda Šabrola. I zanimalo me je da u Srbiji, koja je veoma patrijarhalno društvo, napravim portret žene koja je u politici. Želeo sam da prikažem otuđenu ženu u patrijarhalnom društvu, jer je ona u izvesnom smislu nezavisna, ali nije slobodna. Ona je glas stranke, ali nema svoj glas. Partija govori kroz nju kao portparola. U tome postoji jedan performativni element i moja ideja je bila da su političari i političarke postali neka vrsta glumaca u medijskoj reprezentaciji. Kada se lik Marklene, koju igra Jasna Đuričić, vraća kući sa posla, to je kao da se vratila iz pozorišta. I ranije sam radio sa Jasnom i Borisom Isakovićem i oni su dvoje čarobnih glumaca. Hteo sam da kroz dokumentarni portret Jasne kao glumice izgradim i fiktivni portret političarke.

Kako je pao izbor na naturščika Jovana Ginića da dobije i odigra lik glavnog junaka Stefana?

Na kastingu smo videli oko hiljadu i petsto dečaka u svim školama i pozorištima u zemlji. I na kraju sam otišao da vidim Vaterpolo klub Crvena zvezda. Trener je pozvao decu da se okupe na ivici bazena kao neko jato riba. I među njima je bio Jovan Ginić, dečak od 15 godina, i osetio sam njegov pogled i rekao sam mu da dođe na kasting. Došao je sa svojim najboljim drugarom, koji u filmu i igra njegovog najboljeg druga. Na neki način je on taj koji je mene našao, a ne ja njega.

Koscenaristička saradnja sa nagrađivanom francuskom scenaristkinjom Alis Vinokur dala je dobar rezultat.

Alis Vinokur mi je izuzetno pomogla da nađem otklon od jednog traumatičnog, ličnog iskustva kakvo je moje iskustvo devedesetih godina. Trauma onemogućava konstrukciju značenja, smisla, pa samim tim i priče. Pomogla mi je da napravim priču koja me udaljava od mog ličnog iskustva, poput onoga što je uradila u svom filmu „Revoir Paris”. Ne znam da li bih to mogao sam, jer ima ta pomalo čudna stvar: na kraju zavolimo svoje rane i negujemo traume.