Neka deca se još nalaze u stanju šoka i neverice

U ovom trenutku na terapiju ide 11 učenika iz sedmog dva, u razgovoru za naš list ističe dr Nikola Petrović, profesor na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i jedan od koordinatora tima za psihološke krizne intervencije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”, koji je formiran nakon tragičnog događaja. Sa njima rade dr Danilo Pešić, psihijatar sa Klinike za decu i omladinu Instituta za mentalno zdravlje, i dr Nina Stojković, psihijatar sa Instituta za mentalno zdravlje. Roditeljima psihološku pomoć i podršku pružaju dr Tija Despotović, psihijatar, i dr Ivanka Dunjić, psihoterapeut iz Društva psihoanalitičkih psihoterapeuta Srbije. Osvrćući se na navode oca učenice Slobodana Negića, koji je u emisiji „Utisak nedelje” istakao da je dva dana nakon masakra u školu „Vladislav Ribnikar” došla psihijatar dr Ranka Radulović, koja je uz znanje direktorke škole deci puštala narodnu muziku i govorila da treba da se povežu sa duhovima i dušama svojih poginulih prijateljica i prijatelja, dr Nikola Petrović je naglasio da Društvo psihologa Srbije nije imalo kontrolu nad dešavanjima prvih dana nakon masakra, odnosno da je Ministarstvo zdravlja angažovalo dr Ranku Radulović.

Marina Nadejin Simić, predsednica Izvršnog odbora Društva psihologa Srbije, objašnjava da se neka deca još nalaze u stanju šoka i neverice i dodaje da njihove reakcije zavise od brojnih faktora – počev od uzrasta, pa do svedočenja samom masakru. Ono što je svima zajedničko jeste činjenica da niko ne može da ih natera da dođu na psihoterapiju – odluka o traženju pomoći mora poticati od osobe koja pati. Naša sagovornica koja ceo život radi sa decom i tinejdžerima, ističe da u slučajevima kada dete neko natera da dođe kod psihologa pa ono ćuti ili priča o nevažnim stvarima da bi udovoljilo roditeljima – psihoterapija nema smisla.

„Većini učenika škole verovatno neće biti potrebna psihoterapija, ali treba imati na umu da se veliki deo njih i dalje nalazi u fazi šoka i da će reakcije neke dece biti odložene. Činjenica je da su đaci odeljenja sedmo dva posebno traumatizovani i da većina đaka ovog razreda ne ide na nastavu. Možemo očekivati da će njima biti potreban najozbiljniji psihoterapijski tretman, a sa nekima od ovih đaka radiće i psihijatri sa Instituta za mentalno zdravlje. Škola svakako nije mesto gde se obavlja individualna ili grupna psihoterapija, već mesto gde može da se pruži psihološka „prva pomoć” i obavi „trijaža” u neke druge institucije. Nisam sigurna ni da bi visokotraumatizovanu decu trebalo uputiti u bilo koju psihijatrijsku bolnicu, jer scene iz tih ustanova deca zaista ne treba da gledaju. Njima se definitivno treba obezbediti poseban prostor za psihoterapiju, ali moj savet kao psihologa glasi – pustite decu još neko vreme da tuguju, budu besna ili se ljute. Nemojte ih siliti da odlaze kod psihologa ili psihijatra, jer ta terapija onda neće imati nikakvog smisla”, zaključuje Marina Nadejin Simić.