Adolescentima treba pričati i o seksu

Adolescencija predstavlja period od puberteta do odraslog doba. Reč je o vremenskom rasponu od 10. do 19. godine, koji je poznat kao važan razvojni period. Problem kako bi odrasli mogli da pomognu mladima da što bolje uđu u život odraslih star je koliko i čovečanstvo. Metode te edukacije zavise od kulture, religije, klimatske zone i lokalne sredine u kojoj mladi odrastaju. Danas glavno rizično ponašanje u tom periodu dolazi usled upotrebe psihoaktivnih supstancija (droga i alkohol) i zbog neadekvatnog seksualnog ponašanja koje se manifestuje preranim prvim seksualnim odnosom, multiplim partnerima, nezaštićenim seksom, zaražavanjem polnim bolestima, ranom trudnoćom, abortusima i porođajem u mladim godinama.

Rizično ponašanje i neželjeni događaji u adolescentnom dobu utiču na loš zdravstveni ishod, ne samo u mladosti, već i u odraslom dobu, uključujući mentalna oštećenja, rizično seksualno ponašanje tokom života, pojavu nasilja i zločina. Poslednjih desetak godina sve je manje nezaštićenog seksa, ali se zaštita sreće samo u oko 50 procenata kod žena, a kod muškaraca i ređe. Škola je u razvijenim zemljama najvažniji izvor informacija o seksu, uključujući i zaštitne metode. Informacije dobijene u školi ne povećavaju, već naprotiv, smanjuju procenat omladine koja počinje sa seksom u ranim godinama. Najvažnije je da postoji povezanost škole i porodice u adolescentnom dobu, jer se tako obezbeđuju najbolja zaštita zdravlja i bolji život u odraslom dobu.

Mlade devojke većinom ulaze u svet seksa zbog ljubavi, a mladići iz radoznalosti. Teško je doći do tačnih podataka o prvom seksualnom iskustvu.

Najpouzdaniji su podaci dobijeni istraživanjima u velikim gradovima, a takva istraživanja ređe se vrše u seoskim i ruralnim krajevima. Prema jednom domaćem istraživanju, 20 odsto devojaka je imalo prvi seksualni odnos pre navršene 17. godine, a 46 odsto ih je imalo samo jednog partnera. U drugim istraživanjima je pokazano da su se u šest slučajeva od 10, devojke kasnije verile ili bile u trajnom seksualnom odnosu s jedinim partnerom, a u četiri slučaja od 10, muškarci su s prvom partnerkom imali trajni odnos. Vreme prvog seksualnog odnosa se pomera prema starijem dobu s boljom edukacijom i višim društvenim statusom. Na sreću, u adolescentnom dobu rizično ponašanje nije glavna odlika. Zaštita na više nivoa socijalne ekologije podstiče pozitivne ishode ili ublažava negativne efekte rizičnih faktora. Sinhronizovana briga, podsticaji i osećaj pripadnosti porodici i školi čine snažnu zaštitu osobe u uzrastanju.

Sve osobe, u bilo kojem životnom dobu, izložene su mogućoj pojavi polnih bolesti (gonoreja, sifilis, hlamidijaza, genitalni herpes, hepatitis B, polne bradavice usled humanog papiloma virusa, trihomonijaza i humani imunodeficijentni virus – HIV). Rizik od zaraze je pojačan kada se menjaju partneri pri nezaštićenom seksu. Čak ni seks kod lezbejske populacije nije uvek bezbedan što se tiče polno prenosnih infekcija jer je kod njih česta bakterijska vaginoza. Reč je o infekciji anaerobnim bakterijama koje potiskuju Lactobacillus floru.

Žene su češće izložene nasilju nego muškarci, bilo fizički, seksualno i/ili psihološki od strane intimnog partnera. Posledice uključuju slabo opšte zdravlje, bol i pojavu mentalnih problema. O svakom nasilju je neophodno informisati roditelje, školu i zdravstveni sistem u cilju prevencije, a ponekad i policiju, radi sprečavanja ubistva ili teških fizičkih povreda.

Dr Rajko Igić,
Sombor