Gore nego ikad od raspada Jugoslavije

Teško da je iko ko iole prati naš fudbal mogao da predvidi da će Partizan da završi prvenstvo na četvrtom mestu. Ali, eto, dogodilo se. To je njegov najgori plasman od kada se raspala Jugoslavija. Od tada je po jednom bio treći (1998, kada je Srbija bila u zajedničkoj državi s Crnom Gorom, ispred njega su bili Obilić i Crvena zvezda, i 2019. kada je gledao u leđa Crvenoj zvezdi i niškom Radničkom).

Imao je Partizan i sunovrate u vreme Jugoslavije u kojoj je s Crvenom zvezdom, Dinamom i Hajdukom činio „veliku četvorku”. Ako se zbog toga plasman ispod četvrtog mesta uzme kao merilo za neuspeh, onda je to šesto 1952, peto 1955. i 1964, jedanaesto u ligi sa 16 timova 1966, pa peto 1971. i 1972, šesto 1975, petnaesto 1979. posle šampionske sezone u ligi s 18 klubova i samo bod više od pretposlednjeg, koji je ispadao, pa bolno dug povratak preko 13. mesta 1980, osmog 1981. i šestog 1982. do tog istog šestog 1989.

Ali, u ono vreme konkurencija je bila, bez omalovažavanja sadašnjih članova naše najjače lige, mnogo jača. Gde bi sada završio Partizan (pa i Crvena zvezda) da odmeravaju snage sa zagrebačkim Dinamom, pa i splitskim Hajdukom ili slovenačkim Mariborom, kome smo jedno vreme zavideli zbog proboja u grupni deo Lige šampiona. Pored toga bilo je i nečega što može da se uzme kao olakšavajuća okolnost. Tako je 1952. prvenstvo igrano po skraćenom sistemu da bi opet moglo da počne u jesen i završi se u proleće. Kiks u početnoj grupi (a to se tokom sezone dešava) zalupio mu je vrata da se nađe među ona četiri tima koja će se boriti za zvanje prvaka. Godina 1955. bi mogla da se podvede pod smenu generacija, između one prve, Bobekove, i takozvanih Partizanovih „beba”, mada su u toj međugeneraciji bili takvi asovi kakvi su Milutinović i Zebec.

Mnogo je puta klub plaćao ceh zbog trzavica u svojim redovima, čemu može da se pripiše peto mesto 1964. posle tri uzastopna trijumfa u prvenstvu, a neverovatno je kako su se složili rogovi u vreći i, uprkos nezapamćenim zbivanjima kao što je krajem 1964. vraćanje nekih standardnih prvotimaca sa železničke stanice uoči odlaska na prvenstvenu utakmicu u Skoplju, vraćena je 1965. titula prvaka.

Kada je 11. maja 1966. propao san da se osvoji i Evropa glavne igrače, koji su već spakovali kofere za odlazak u inostrane klubove, to  je toliko ophrvalo da je domaće prvenstvo za njih izgubilo značaj i tim, koji je do tog trenutka bio kandidat za šampiona Jugoslavije potonuo je neverovatno duboko.

Sedamdesetih godina Partizan nije imao odgovore na pitanja koje je novo vreme, i u fudbalu i u društvu, donelo. Izuzev 1976. i 1978. kada je bio prvak u ostalim sezonama nije bio među onima koji su bili u krugu kandidata za šampiona. Najcrnje razdoblje je usledilo posle 1978. u kojoj je osvojio tada rekordan broj bodova i čak na kraju jesenjeg dela realno mogao da se nada plasmanu u neko Uefino takmičenje. Ali, unutrašnji vrtlozi su bili takvi da se još tri godine izvlačio iz njih (osvojio je prvenstvo 1983). Poslednji put u Jugoslaviji nije bio među prva četiri tima 1989, kada je, za utehu, osvojio Kup posle 32 godine!?

Posle raspada Jugoslavije od „velike četvorke” je ostala „velika dvojka”, pa se unapred znalo da će prvak da bude Crvena zvezda ili Partizan. Izuzetak je 1998. kada je Obilić, s čovekom na čelu kluba od koga su svi zazirali, nadvisio „večite rivale”.

Posle zlatnog doba kada je šest puta uzastopce bio šampion (2008-2013) isto toliko godina gleda u leđa Crvenoj zvezdi. Samo po sebi to ne mora da bude smak svet. Ne samo što je sam Partizan preživeo duge sušne godine (nije bio prvak od 1949. do 1961, pa od 1965. do 1976), nego su takvu kob imali i neki od najvećih evropskih velikana.

Za brigu je, i za „crno-bele” i za srpski fudbal, što oni nisu skliznuli zato što su kod nas drugi napredovali (kamo sreće da se naši predstavnici u Evropi izbore za značajniju ulogu). Timovi, koji su ih pretekli nisu smanjili zaostatak za  Crvenom zvezdom, jer se ona opet, što se kaže, prošetal do titule.

Problem je što je Partizan je zaostao zbog svojih slabosti, zbog neshvatljivih grešaka profesionalaca na igralištu, i zategnutih odnosa mimo njega. Eto, došlo se do toga da njegovi doskorašnji fudbaleri nemaju odobrenje da treniraju u klubu. Nije bitno ko je u pravu, to je još jedna mrlja na Partizan.

A da može više pokazao je jesenas u Ligi konferencija. Međutim, taj Partizan je prošao kao Ikar. I pitanje je može li između dve sezone neko da mu opet napravi krila...