Krajnosti ljudskog dela

Njiva kad se ne obrađuje – zakorovi. Lik svoj urušava i gubi i sve drugo gde nema potrebnog ljudskog dela.

Često se, među nedovoljno upućenim narodom, mogu čuti pitanja: Otkud zlo u svetu? Da li je Tvorac sveta stvorio i zlo? Zašto je Bog dopustio zlo?

Onaj Koji je stvorio svet nije stvorio i zlo. Na početku Biblije jasno se ističe da sve što Bog stvori bi „dobro”. Nema reči o stvaranju zla. Zlo nastaje iz nedostatka dobra. Tamo gde se ne razvija ljubav i gde se ne gradi mir, začinje mržnja i pojavljuje se nemir, koji prerasta u rat.

Zlo nastaje iz ljudske nemarnosti.

Sloboda i čovekov izbor

Bog je dao čoveku veliki dar, zahvaljujući kojem on ostvaruje ono na šta je pozvan i prizvan, i, u konačnom ishodu, pokazuje sebe. A to je – sloboda. Čovek sam bira šta i kako će da radi, pa, shodno tome, plodove takvog rada ubira. Ukoliko bi bio sputan u tom svom izboru, bio bi narušen princip slobode. A to bi onda isključilo i odgovornost čoveka za učinjeno ili neučinjeno. Čovek je taj koji uređuje svet.

Sve što postoji može da se koristi na dobro ili na zlo. Po tome kako darove svoje koristi, pokazuje se ko je kakav čovek: dobar čovek na dobro koristi; zao čovek na zlo koristi. Dobar čovek ono čime je obdaren koristiće da pomogne drugima. Onaj koji ima daće onima koji nemaju: gladnog nahraniti, žednog napojiti, nagog odenuti, ozeblog ogrejati... Jači zaštitiće slabijega. Onaj koji zna podučiće onoga koji ne zna.

Ako čovek tako koristi darove svoje, onda je on u službi dobra. A ako ne koristi tako, on sebe prepušta duhovnoj zapuštenosti. Još gore je, još brže sebe u propast vodi, ako darove koji su mu dati koristi tako da se gordi, da se nadmeno nametne iznad drugih ljudi i da druge ljude u službu sebi podredi.

Primera radi, ako fizički jak čovek snagu svoju koristi tako da pomogne slabima i da stane u zaštitu nejakoga, on je – vojnik dobra. A ako snagu svoju koristi da nameće silu drugima, on postaje – vojnik zla.

Sa svakim dobrim delom, sa svakim novim postignućem, čovek osnažuje sebe, biva postojaniji, samouvereniji, duhovno uzrasta i šire vidike ima. A sa svakim grehom čovek sebe unižava.

Čovek se gresima izobličuje. Nedoličnim činjenjem ili nemoralnim nečinjenjem.

Od čoveka se očekuje aktivnost. Pasivnost ga u propadanje vodi. Potrebna je duhovna budnost, da čovek bdi nad sobom. Duhovna zapuštenost vodi u negaciju njegovog bića.

Sam čovek o sebi odlučuje. Od njega samog zavisi da li će ići „nagore” ili „nadole”. Da li uzrasta ili se unižava. Da li postaje „veliki čovek” ili „mali čovek”.

Čovek je uvek između dva pola, između dobra i zla. Nemarnošću može očas da padne. A, duhovnom zapuštanjem, često neosetno klizi u drugu krajnost. Vidno je to pred svetom, pa se u narodu i ovakve konstatacije čuju: „Bio je dobar čovek, ali se pokvario!”, „Bio je dobro dete, a vidi u šta je izrastao!”... Najpre duhovnim naporom, čovek se podiže, pa je moguće da krene i u drugom smeru. I to narod primećuje, pa, recimo, za neko nekada problematično (nestašno, neposlušno) dete kaže: „Mali delinkvent postao veliki čovek.„ Ili za nekog nekada palog iksana (čoveka): „Uspeo je da pobedi sebe, opet je veliki čovek!”.

Izraz čovekovog duhovnog bića projavljuje se i u njegovom delu. I zato, usled zavladale duhovne pustoši, mnogo šta što je stvoreno i namenjeno da služi čoveku, u međuvremenu okrenulo se protiv čoveka.

Nekada, kada se htelo da se nešto potvrdi, da se u nešto uveri, govorilo se: „Pisalo u novinama.” Bio je to dokaz da je nešto istinito. U međuvremenu taj „dokaz” je uveliko devalvirao. Već odavno, a pogotovo u poslednje vreme, otkad su, na svaki mogući način, intenzivirani pokušaji preumljenja čoveka i naroda, ono što piše u novinama i što se objavljuje u drugim medijima više ne donosi spokoj sigurnosti, da je baš tako. Jer, mediji – pod maskom onoga čemu su namenjeni: informisanje javnosti – koriste se (i) za propagandu, za nametanje lažnih vrednosti koje nemaju utemeljenje u tom društvu i za ostvarivanje raznih drugih interesa. Pod firmom istine protura se laž. Mediji se koriste za dehristijanizaciju i dehumanizaciju čoveka.

Atak na dušu

Slično tome, knjiga je nekada bila simbol znanja, prosvećenosti, mudrosti. U međuvremenu i ona se potiskuje u drugu krajnost. Samim tim što svako može da objavi knjigu, s onim što mu je po volji. Tu mogućnost uveliko koriste oni koji bi da nameću novi sistem vrednosti, oni koji su se upregli u službu preumljenja čoveka i naroda. Zato je neophodna duhovna budnost.

Sve u ovom svetu ima dve strane – hrana koristi, a može i da šteti.

Srpska narodna poslovica kaže: „Drvo se na drvo naslanja, a čovek na čoveka”, dok latinska izreka glasi: „Čovek je čoveku vuk”. Eto razlike u poimanju čoveka i sveta. Nažalost, kod nas se sve češće citira to što dolazi sa zapada.

Na kojoj strani (vrednosnog sistema) će čovek biti, zavisi od njega samog. Od njegovog duhovnog bića. Zato se toliko i atakuje na dušu čoveka.