Došli računi na naplatu

Inflacija kojom smo ušli u ovu godinu učiniće svoje. Smanjiće potrošnju taman toliko da obori rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) sa prošlogodišnjih 2,3 odsto na ispod dva odsto. U ovoj kombinaciji loših kretanja ne dešava se ono što obično mislimo, da će manja tražnja bar oboriti inflaciju. Ne, podići će jedinične troškove proizvodnje i usluga, i time, ako ne pogura inflaciju, onda sigurno usporiti njen pad. Zato je malo verovatno da se ostvare očekivanja da se inflacija do kraja godine svede na oko osam odsto.

Ako se inflacija, u periodu do kraja iduće godine, ustali na nivou od desetak odsto, a mi „istrajemo” na sadašnjem kursu dinara, lepeza problema se proširuje. I u izvozu ćemo biti nekonkurentniji nego dosad, s obzirom na znatno manju inflaciju i širem okruženju, i eto još jednog uzroka mogućeg usporavanja privredne aktivnosti. Što se uvoza tiče, on je skoro već udario u plafon, i nema bojazni od njegovog rasta ni količinski ni vrednosno. Nažalost, mala uteha.

E sad, kako izaći iz ovog začaranog kruga. Ekspanzivnijom monetarnom politikom? Referentna kamatna stopa posle nekoliko povećanja sada miruje, što navodi na pomisao da će početi i da pada. Ne bi vredelo, kao što ni njen rast nije usporio inflaciju. Privredi ne treba više tekućeg novca, likvidnost nije problem. Problem je kako povećati obim proizvodnje i usluga i smanjiti negativan uticaj fiksnih troškova u uslovima usporavanja aktivnosti. Smanjenjem poreza i doprinosa na zarade zaposlenih? Ako to ode na povećanje neto zarada to povećava kupovnu moć kupaca dobara i usluga, ali ne smanjuje troškove privrednih subjekata. Na drugoj strani otvara se problem otežanog punjenja budžeta i finansiranja društvenih  delatnosti (zdravstvo, školstvo i dr.) i penzija, iz doprinosa na zarade.

Povećanje neto zarade povećava tražnju, ali se to poništava redukcijom budžetske potrošnje. Ako se ne smanji budžetska potrošnja, raste zaduživanje za njeno pokriće. Efekat nulti, ili, u najboljem slučaju, zanemarljiv. A razloga za redukciju budžetske potrošnje ima još. Javni dug je premašio 35 milijardi evra sa velikim izgledima za dalji ubrzan rast. To povlači i rast troškova kamata, kako po osnovu rasta duga, tako i zbog rasta kamata na nova zaduživanja.

Pa gde i kako smanjiti budžetsku potrošnju? Na platama u javnom sektoru? Nikako, zbog mnogih posledica koje iz takve mere proizilaze. Znači, ostaje smanjenje javnih investicija i smanjenje zaduživanja za njihovo finansiranje. To bi možda usporilo rast javnog duga ali i rast BDP-a, što znači dobitak na ćupriji, a gubitak na mostu.

Kažu, proći će to. Za sve što nas muči, a muči nas, kažu državni zvaničnici, manje nego druge, jer smo najbolji, kriva je svetska kriza. A tek rat u Ukrajini, pa uvezena inflacija, zanemarujući da je tamo, odakle smo je uvezli, više nego duplo manja. Nažalost, neće proći. Kako smo sejali, tako žanjemo. A slično sejemo odavno, nije to izum ove vlasti. Ona je samo stvari dodatno zakomplikovala.

Pošto je odmah shvatila da nije u stanju da razvoj ekonomije zasnuje na trajnim i održivim osnovama, jer nemamo ni sistemske ni finansijske pretpostavke za takav put razvoja, opredelila se za politiku brzih efekata u koje je relativno lako ubedila većinu građanstva, dok je ekonomija iz dana u dan sve više dobijala karakteristike ekonomije na određeno vreme. Poluge takve politike su, strane direktne investicije, povećanje, golim okom vidljivih, javnih investicija, stabilan kurs dinara uz pomoć deviznih priliva po osnovu stranih direktnih investicija i doznaka iz inostranstva sa veoma povoljnim dejstvom na nisku inflaciju i pokrivenost deficita platnog bilansa bez dodatnih zaduživanja po tom osnovu. Jak kurs dinara je uvoz činio mnogo jeftinijim, a visok uvoz smanjivao zavisnost budžetskih prihoda od rasta BDP-a. Nije teško shvatiti da su sve pogodnosti po tim osnovama, ubuduće, ako ne pod znakom pitanja, ono sigurno sa manjim efektima na tekuće rezultate ekonomije.

Zato se moramo opredeliti za teži a sigurniji razvoj ekonomije, što je ova vlast svojevremeno propustila da predoči i predloži. Sada je to mnogo teže, ali isključuje mogućnost odlaganja i nastavka po dosadašnjem modelu. To naravno podrazumeva da smo shvatili osnovne stvari iz ekonomije. Da je stvarni uspeh realni rast BDP-a, zasnovan na sve kvalitetnijoj zaposlenosti, a ne rast u evrima, a da su plate i penzije vredne koliko i njihova kupovna moć. Da je uspeh zaustavljanje rasta dugova a ne njihov pad u odnosu inflatorni BDP, a da je rast deviznih rezervi dobar ako je posledica sve boljeg odnosa izvoza i uvoza. Da je kurs dinara pravi kada se više isplati izvoziti nego uvoziti, potraživati nego dugovati. Da će mala nezaposlenost biti uspeh kad budemo imali povoljnu demografiju i malu emigraciju, da je raspodela ostvarenog u korist lične i javne potrošnje nauštrb domaćih investicija najveća moguća greška u ekonomiji, i da ne nabrajam.

Ekonomista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista