Kad luzeri marširaju

Još od Karadžićevog hapšenja, tokom druge polovine jula i prve polovine avgusta, Ulicom kralja Milana, u kojoj radim, svakodnevno bi prodefilovala omanja skupina demonstranata. Tako sam već stekao naviku da svakog popodneva zastanem s poslom i pažljivo oslušnem. Najpre ništa, samo šum tišine, nakon čega bi buka iznenada otpočela. Najpre udaljena i tiha, a potom sve snažnija. Slogane nisam razumeo, govornike još manje, ali zato je muzika bila dovoljno glasna: ni liturgije ni ratničke koračnice, ni turbo-folk ni dens, već izbor hiperenergetskog srpskog desničarskog i pravoslavnog rokenrola: „Riblja čorba”, „357”, „Partibrejkersi”... Iz dana u dan, demonstranti su se kretali standardnom trasom: okupljanje na Trgu Republike a potom Kolarčevom, Terazijama, ulicama Kralja Milana i Kneza Miloša do Ministarstva unutrašnjih poslova da tamo odzvižde složno, pa nazad do Trga Republike gde su se mirno razilazili. A onda sutra – sve ispočetka. I tako, valjda, doveka. Živela Srbija. Živela. Živeo Radovan Karadžić. Živeo. Dole izdajnici. Dole. Do sutra. Do sutra.

Dođe čoveku, nakon svega, i nekako žao svih tih naših vajnih „patriota”. Našli su se u položaju talaca sopstvene politike i sopstvenog pogleda na svet. I sad se vrte i vrte i vrte i vrte u tom svom bezizlaznom krugu poput Bila Mareja u „Danu Mrmota”, ili onih šaljivih pesmica koje se uvek nekako vrate na svoj početak.

Pa ipak, kako je leto odmicalo ja sam sve manje mislio na njih. Imao sam, naprosto, previše posla. U drugoj polovini avgusta otputovao sam na Vis, a kad sam se, dve nedelje kasnije, vratio, nad zagađenim gradom rominjala je teška, mračna kiša. Beograd je tog dana zaista bio sumoran do granica nepodnošljivosti.

Sutradan sam već ponovo bio na poslu, preplanuo, zanesen i melanholičan, kakav čovek obično bude kad se vrati s mora. Kiša je i dalje nemilice tukla po prozorima, a onda me je, nešto posle 17 sati, presekao i gotovo obradovao dobro poznat zvuk. Ulicom kralja Milana su, prkoseći nevremenu, defilovale demonstracije u znak podrške Radovanu Karadžiću. Bio je to definitivan znak da sam ipak stigao kući.

Dan kasnije, spustio sam se do ulice baš u trenutku kad je njome prolazila kolona demonstranata. Hteo sam da ih pogledam malo bolje, iz blizine. Ko su ti ljudi, zaista?

Iza kamiona s razglasom, svečanim korakom tronuto je stupala grupa građana noseći transparent na kom je pisalo: PREZIR DIKTATURI! Nisam mogao da procenim ko su ti ljudi i koga predstavljaju, ali uloga na smrt uvređenih pravednika dobro im je, čini se, išla od ruke. Ipak, raskrinkavala ih je ta njihova nejasna poruka. Na koju to diktaturu oni tačno misle?

Za njima je koračalo možda desetak do petnaest momaka iz srbske patriotske organizacije Obraz. Fantastično mladi, golobradi, zgodni, nabildovani, preplanuli (ne čudi obostrana fascinacija koja vlada između gejeva i njih) i prilično dobro obučeni, ponajviše su me podsetili na casuals s engleskih fudbalskih tribina. Neki su nosili majice s likom Radovana Karadžića i natpisom: SRB-IN. To je ona njihova stara fora i baš je „do jaja”, samo, videli smo je već toliko puta ranije. I sve nam je jasno. SRB-IN. SRB-IN. Ukapirali smo, ha ha, a sad dosta više s tim.

Bile su to očito demonstracije sa glavom, a bez tela. Jer, iza članova Obraza, više nije bilo – nikog. Samo ona šarolika gomila, anarhični rep svakih demonstracija. Neopredeljeni, Neodlučni, Slučajni prolaznici. Svako je u tom neredu nekako neprijatno štrčao, svako je vukao na svoju stranu, dvoje su čak razvili kubansku zastavu i koračali s tim barjakom ponosno, kao na kakvoj paradi. Šta li su tek oni želeli da nam poruče?

Prolaznici su, vidno nezainteresovani, šetali nogu pred nogu i razgledali izloge, policajci su zevali i naslanjali se na zidove, ulični psi spavali su po parkovima. Činilo se da demonstracije ne interesuju nikog osim mene i grupe stranih turista koji su se na brzinu nameštali da bi svi uspeli da se fotografišu tako da se vidi povorka kako prolazi iza njih.

I, onda je sve bilo gotovo. Praktično brže nego što je i počelo. Demonstranti su skrenuli u Kneza Miloša i nastavili dalje svojim putem, a ja sam takođe nastavio dalje – svojim putem. Ipak, magična prašina još neko vreme razvejavala se Ulicom Kralja Milana. Ili se to meni samo pričinjavalo? Jer, ja sam sav brideo od iznenadnog osećaja zadovoljstva. Bilo mi je jasno da čitava ova tragikomična predstava kojoj sam upravo prisustvovao nije bio tek marš dezorijentisane srpske ultradesnice u znak podrške Karadžiću, već ujedno i početak njenog dugog marša do onog mesta u društvu koje joj jedino i pripada.

Zato, kad ih sledeći put budete videli u gradu, ne odvraćajte pogled. Izlozi će, na kraju krajeva, biti tu i kad oni prođu. Posvetite im trenutak svog vremena, mahnite im i nasmešite se. Fotografišite ih za uspomenu. Budite svesni da prisustvujete istorijskom trenutku.

To srpska ultradesnica, pred vašim očima, odlazi – pravo na marginu.