U Japanu nema nervoze

Večerašnji povratnički nastup Jadranke Stojaković, u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra, bio je povod za dobro posećenu konferenciju za novinare koja je juče održana u „Hepi centru” ove kulturne institucije. Rođena Sarajka, koja već 20 godina živi i radi u Japanu, bila je i sama pomalo zatečena tretmanom predstavnika medija i pažnjom fanova koji su joj donosili kompakt diskove i papire na potpisivanje.

– Koliko sam do sada uspela da vidim, imam utisak da se Beograd dosta izmenio. Ovi mladi ljudi koji nas okružuju šire veoma pozitivnu energiju svuda oko sebe – započinje razgovor za „Politiku” Stojakovićeva i dodaje:

– Prethodni put sam u Beograd svratila na kratko, pred put u Japan. Ni za poslednji nastup nisam sigurna gde sam ga održala, družila sam se u to vreme puno sa članovima grupe „S vremena na vreme”, i sa njima sam svirala. Nadam se da ću ih sresti pa ću ih upitati gde smo tada nastupali.

Prema sopstvenom priznanju, kantautorka se još privikava na vremensku razliku između Srbije i Zemlje izlazećeg sunca. O životu na Dalekom istoku, ona kaže:

– Za Olimpijadu u Sarajevu 1984, „Diskoton” je objavio album sa mojim obradama pop-rok pesama iz tadašnje Jugoslavije koji se delio kao poklon svim novinarima. Jedan primerak je završio u Japanu. Pošto su Japanci pragmatični, oni su, znajući da smo mi tada bili komunistička zemlja, ostvarili kontakt sa mnom preko Komunističke partije Japana, za koju do tada nisam ni znala da postoji.

Kada sam došla, imala sam 38 godina i nisam se bavila komercijalnim zvukom, dvoumila sam se koliko da ostanem, nisam imala dugoročne planove. Onda je krenuo rat, ja sam ostala bez pasoša sve do 1998. kada sam dobila bosanske isprave. Da bismo se družili, ja sam naučila njihov jezik, pošto oni zbog izgovora izbegavaju da pričaju engleski, iako ga pišu bez greške. Veoma sam zahvalna Japanu na pruženoj prilici – tamo snimam i produciram albume, a bavim se i likovnim i video radovima.

Živim u Tokiju, gradu od 13 miliona stanovnika i mogu da kažem da je moje životno iskustvo u Japanu prijatno jer i pored tolike gužve, tamo nema nervoze, ljudi dosta rade, vredni su i strpljivi.

Stojakovićeva je radila muziku i za video igre. O tom iskustvu ona kaže:

– Da, radila sam muziku za igru „Vandal harts”, i mučila se da je pređem, jer se moja muzika čuje tek na samom kraju. Jedan od tvoraca ove igre kasnije je osmislio poznati program za decu „Pokemon”. Jedan od likova iz tog serijala nazvan je po meni – na japanskom se moje ime izgovara „Jadoranka” a on se zove „Jadoran”. Industrija video igara u Japanu je ogromna i to je bilo veoma zanimljivo iskustvo.

Pre nego što je počela da se bavi muzikom, Stojakovićeva je studirala primenjenu umetnost u glavnom gradu Bosne i Hercegovine. Iz tog perioda datira i njeno iskustvo sviranja po Nemačkoj:

– Nema sumnje da je od Nemačke sve počelo, dve i po godine sam „glumila” džez basistu i svirala za američke vojnike koji su iz baza po Nemačkoj išli u Vijetnam. Rasna podeljenost je tada bila veoma izražena – sa leve strane strane su sedeli crnci, sa desne belci, a ti si kao muzičar morao svima da udovoljiš. Nije bilo lako, jer sam ja, kao i svi moji vršnjaci u to vreme, više volela da sviram „Bitlse” i „Stounse”.

Nasmejavši se na priču da je bila jedna od omiljenih pevačica druga Tita, Stojakovićeva kaže da „ne zna za to, sem da je svirala na nekoliko njegovih rođendana”. Zatim se osvrće na svoje japansko iskustvo tokom poslednjih ratova na Balkanu:

– Imala sam sreću u nesreći da se bavim muzikom i da budem pošteđena svih užasa i pomognem svojim bližnjima koji su zbog rata završili na bukvalno svim stranama sveta. Veoma sam teško sve proživljavala – jedan deo mene je u tom periodu sigurno umro. Zato mi je drago da vidim ljude koji su u sebi sačuvali ono humano gde god da odem. Odmor redovno provodim u Sarajevu, a bila sam ove godine i u Zagrebu, Podgorici i, evo, sad u Beogradu.

Tokom raspada Jugoslavije, Stojakovićeva je učestvovala u nekoliko humanitarnih muzičkih projekata, svirajući sa brojnim svetski poznatim muzičarima:

– Radila sam jednu kampanju protiv mina, ne samo na ovim našim prostorima, već i svuda u svetu gde sam sarađivala sa poznatim japanskim muzičarem Rjuičijem Sakamotom, a u ceo projekat su bili uključeni i muzičari s drugih krajeva sveta poput Sindi Loper.

Govoreći o svom albumu „Baby Universe” koji će za nekih mesec dana reizdati „Kroacija rekords”, Stojakovićeva kaže:

– Ploča je snimana u Japanu, i u njemu su učestvovali japanski muzičari, ja sam dovela neke izvođače sa Istoka, a gitarista Miroslav Tadić neke sa Zapada. Krajnji rezultat je veoma neobičan i uzbudljiv.

Govoreći o tome šta publika može da očekuje na njenom večerašnjem koncertu, Stojakovićeva otkriva:

Biće pokriveni svi segmenti moje karijere, i akustični i progresivno-elektronski, kao i moji slikarski i video radovi. Sviraću na gitari, šargiji i usnoj harmonici, a upotrebljavaću i matrice. Nastupaću sama jer je veoma komplikovano dovesti muzičare iz Japana ovde. Očekujem da na koncertu vidim i moju generaciju koja se uželela mojih pesama, ali i mlađe naraštaje koji su preko roditelja otkrili moju muziku.