Od mulja do Ljulja

Real je proteklog vikenda osvojio svoju 11. titulu klupskog prvaka Evrope u košarci, na „veličanstven način”, kako je to predstavila velika većina svetskih medija. Možda je sve to i bilo veličanstveno…

Nastavljen je mit o klubu nad klubovima, koji ima deset života (jedan više od mačke) i koji, kao niko drugi, može da se izvuče iz bezizlaznih situacija. Oni koji mrze Real, reći će da je deo tog mita građen na tradicionalno povoljnim sudijskim odlukama, u šta se uverio i jedan Juventus (u fudbalu); ali i na pretpostavci koju svojim izjavama hrane niko drugi do njegovi rivali: da je „kraljevski klub” predodređen za uspeh! Ako to ponovite toliko puta, sigurno ćete i sami poverovati u to…

U Kaunasu, ruku na srce, nije ništa bilo sporno sa arbitrima. Real se protiv Olimpijakosa izvukao na iskustvo, pojedinačni kvalitet, ali i uz malo sreće. Zaista je neverovatan, pa čak i neobjašnjiv potez Serhija Ljulja (visok1 91 centimetar) – koji je u jednoj stotinki, dok je izvodio završni skok-šut, uspeo da spoji dve gotovo nespojive stvari: prvo, da isprogramira putanju lopte tako da može da nadvisi Mustafu Fala (218 cm) koji je pritom u skoku i sa podignutom rukom; drugo – da ima snage i koncentracije da u poslednjem trenutku utakmice izvede tako nešto, svestan da do tada nije postigao nijedan koš.

Zato će to Ljuljovo majstorstvo ostati kao najupečatljivija slika iz cele sezone. Još milion puta da se ponovi ovakva situacija – svih milion puta bi ili Fal blokirao taj šut, ili bi Ljulj jedva dobacio do obruča. Potvrdilo se da vanserijski igrači imaju sposobnost da u pravom trenutku urade pravu stvar, da nadmaše sami sebe, pa čak i da pobede zakone fizike! Da je, recimo, u 25. minutu pokušao tako nešto, Ljulj bi verovatno promašio. Ali ne i u momentu kad nije imao pravo na grešku. Mali igrači se kao vosak tope u takvim situacijama, a veliki postaju čvršći od čelika. Obični igrači Boga mole da ih lopta zaobiđe u bezizlaznim situacijama, a pobednici ne mogu da se smire dok im ona ne dođe u ruke.

To je što se tiče pohvala na račun Reala.

Ne možemo da se otmemo utisku da je Real, u najmanju ruku, na čudan način trasirao sebi put ka tituli, onako kako se do sada nije stizalo na tron. Da li bi Real sada imao pehar da nije bilo one nezapamćene tuče u Madridu protiv Partizana? Da li bi uspeo da preokrene posle dva izgubljena meča na svom terenu? A ko je započeo tuču? Junak velike pobede u Kaunasu, kapiten: Serhio Ljulj!

„Ono što se dogodiloć nikada ne bi trebalo da se desi na košarkaškom terenu. Preuzimam odgovornost za taj težak faul koji je izazvao katastrofu koja je usledila. Moje izvinjenje svim košarkaškim navijačima”, napisao je Ljulj po završetku druge utakmice protiv Partizana, izvinivši se za grub prekršaj na Panteru, u trenutku kad se spuštala zavesa na jednu od najružnijih predstava Reala u Madridu u njegovoj istoriji, u pogledu i rezultata i ponašanja igrača.

Ta provokacija, na koju je naivno naseo kapiten Partizana, promenila je tok četvrtfinala i vratila Real u život. Da ne ponavljamo celu priču, zna se ko je kažnjen i koliko… Treba samo imati u vidu to da onaj koji je sve zamesio, ne samo da nije kažnjen, već je – vidimo sada – postao junak finala Evrolige, igrač kome se svi bezrezervno dive. Možemo samo da se zapitamo šta bi bilo da je Panter onaj njegov krvnički faul shvatio kao pohvalu (bio je to očigledan znak nemoći), a ne kao provokaciju…

Dok drugi čitaju Servantesa i zamišljaju divove (borbe s vetrenjačama), Real se i dalje čvrsto drži Makijavelija: cilj opravdava sredstvo!