Film za glasno pevanje

Da nema u sebi tog ničim izazvanog a toliko praštavog optimizma i korisno terapeutsko dejstvo po depresivne gledaoce, da nije simpatično gledati Meril Strip, Džuli Volters, Pita Brosnana, Kolina Firta i Stelana Skarskarda kako, već vremešni, igraju, skaču i pevaju iz sveg glasa evergrin pesme švedske grupe ABBA, novi planetarni filmski hit „Mama mija” Filide Lojd mirne duše bih mogla da ocenim sa jednom zvezdicom, od mogućih pet.

Zašto, zar je toliko loš? Iskreno, jeste. Osim vizuelno-zvučnih senzacija koje nudi moderna filmska tehnologija i mudro odabranog kasta, nema u njemu ničeg za šta bi se iole kritičniji gledalac mogao uhvatiti. Nema u njemu ni suvisle priče, ni suvisle režije, čak su i glumci neusklađeni, Ipak, ovaj film, nastao po originalnom mjuziklu sa londonskog Vest Enda, a kasnije i Brodveja, istog britanskog autorskog tandema – producentkinje Džudi Krejmer, rediteljke Filide Lojd i dramaturga Ketrin Džonson, postigao je i još postiže vratoloman uspeh u bioskopima širom sveta.

Razlog ovakvog uspeha leži u tome što je film u potpunosti zadržao kičasti duh izvornog mjuzikla, što su lokacije u Grčkoj (radnja filma dešava se na jednom grčkom ostrvu) nestvarno lepe, što su pesme grupe ABBA čak dobile na svežini time što ih izvode glumci neškolovanog glasa, ali pre svega što je film u celini impresivno dizajniran pa direktor fotografije Haris Zambarlukos i scenografkinja Marija Đurković („Bili Eliot”), zaslužuju brdo komplimenata.
Nije baš sasvim jasno zbog čega je realizacija filmskog, bila poverena autorkama istoimenog pozorišnog mjuzikla, i začuđujuće je koliko su ove Britanke (Lojdova i Krejmerova) filmsku adaptaciju pretvorile u ultrakonfekciju kakvu bi mogao da smisli i bilo koji holivudski profesionalac, s tim što bi taj sigurno poradio na poboljšanju koreografije i smišljanju bar jedne scene za pamćenje. No sad, šta je tu je, film čak i ovako faličan već je zaradio više od petsto miliona dolara na radost autorki, američkog „Univerzala” koji je jedini imao poverenja da u njih uloži novac, a zadovoljni su i nekadašnji članovi grupe ABBA, jer se njihovi hitovi sada ponovo prodaju u neverovatnim količinama.

Jednostavno, između „Mama mije” i gledališta proradila je hemija, iako je radnja ovog filma dozlaboga ušećerena. Glavna protagonistkinja je mlada Sofi (Amanda Sejfrid), koja živi na živopisnom grčkom ostrvu sa majkom Donom (Meril Strip) nekadašnjom hipi-devojkom. Uoči venčanja sa svojim vršnjakom Skajem (Dominik Kuper), ona pronalazi majčin dnevnik i u njemu otkriva razlog zašto nikad nije upoznala oca: Dona, naime, nije ni sama sigurna u njegov identitet, jer je u to vreme na letovanju u Grčkoj imala istoimenu vezu sa tri muškarca. Na veliko Donino iznenađenje, na venčanje osim njenih drugarica iz mladosti (Džuli Voters i Kristin Baranski), stižu i ta tri muškarca (Pirs Brosnan, Kolin Firt i Stelan Skarskard) koje je bez njenog znanja i u njeno ime pozvala Sofi.

I tu nastaje zaplet, pa potom i rasplet sa srećnim krajem. Sve to uz pesme „Knowing me, knowing you”, „Take chance on me”, „Super trouper”, „Money, money”, „Chiquitita”... i naravno – naslovne „Mamma Mia”. Za razliku od svojih koleginica i kolega kojima je pevanje i igranje bilo „prirodno stanje”, za Pirsa Brosnana to je očigledno bila muka, pa njegova „trapavost” u mjuziklu izaziva salve smeha. Meril Strip je i u ovom filmu Meril Strip, dovoljno nasmejana, osećajna, plačljiva – glumi i da ume da peva...

Ovaj film, kažu, u Americi najbolje prolazi u takozvanim karaoke-bioskopima, u kojima ispod velikog platna postoji i mali ekran sa rečima pesama. U tome i jeste štos – da pevate dok gledate film! On prosto na to mami.