Moramo da budemo solidarni sa decom

Da je na početku, posle tragedije, svako dete upitano da li želi da od sutra ide sa svojim drugarima i nastavnicima u, recimo, Dečji kulturni centar, svako bi odgovorilo potvrdno, tako da bi se izbegla mučna prebrojavanja dece koja pohađaju i koja ne pohađaju nastavu u školi. Taj voz smo propustili i uradili najgore moguće – podelili decu. Nadamo se novoj šansi i tome da ćemo se svi pribrati. Samo je trebalo dozvoliti deci da budu zajedno. Ako je to moguće jedino na livadi, onda na livadi. Zajedništvo i solidarnost treba da shvatamo na taj način dok god postoji i jedno dete koje neće da priđe ulici, a kamoli da uđe u školu. Moramo biti solidarni s njima, istakla je u razgovoru za „Politiku” Bojana Nedeljković, zamenik predsednika Saveta roditelja OŠ „Vladislav Ribnikar”, majka đaka sedmog šest koji od dana tragedije ne ide u školu.

Mnoge ustanove kulture čiji je osnivač grad Beograd ponudile su da budu domaćini učenicima i nastavnicima vračarske osmoletke „Vladislav Ribnikar”. Namera je da se i deci koja nisu spremna da se vrate na poprište zločina, u klupe škole u kojoj se dogodio neshvatljiv masakr, omogući da, kao što žele, borave s vršnjacima iz odeljenja, na časovima drugačijim od uobičajene nastave, ali gde će s drugarima i nastavnicima koji im nedostaju moći da razgovaraju i o životnim i o školskim lekcijama. „Ribnikar” ima nešto više od 1.100 đaka, otprilike upola je manji kapacitet do sada ponuđenih alternativnih prostora za „nastavu” za „ribnikarce” van školske zgrade. Na roditeljima je da izaberu koji su od ponuđenih kulturnih centara, muzeja, pozorišta prihvatljivi da bi Ministarstvo prosvete, kako je najavljeno, danas pripremilo plan aktivnosti za sledeću sedmicu za učenike na različitim lokacijama.

Utisak je roditelja da se njihov glas nedovoljno čuje, da se krizom ne rukovodi vešto. Zanima ih ko donosi odluke. Savetodavno telo, uverava Nedeljkovićeva, od masakra do sada nijednom nije glasalo ni za jedno mišljenje ili predlog o tome kako i šta dalje, posle tragedije. Ističe i da je „nedopustivo što su deca pre roditelja obaveštena da mogu da se vrate u školu sedam dana od masakra”.

– Na sastancima Saveta roditelja nikada nije sprovedena procedura glasanja o pitanju povratka dece u školske klupe. Javnost se obaveštavala da su roditelji za povratak dece u školu, iako je većina bila protiv. Dezinformacije i poluistine su preplavile javno mnjenje, što je odraz sistema u kojem ne postoji telo koje upravlja kriznom i nadasve tragičnom situacijom. Savet roditelja nema moć odlučivanja, ali u trenutku tragedije i nakon nje suštinski je najbitnije da se čuje glas roditelja, glas razuma, glas unesrećenih ljudi koji su izgubili svoje najmilije. To je bezupitno! Bilo je reči o tome da deca treba da odluče da li će da idu u školu ili ne. Maloletna deca?! Roditelji snose odgovornost za svoju decu i imaju svest o uzrocima i posledicama. Potencira se podvojenost između roditelja, ali verujte da razdor ne postoji, jer svako od nas u ovoj muci želi najbolje za svu decu – ističe Gordana Gavrić, majke devojčice iz petog četiri OŠ „Vladislav Ribnikar”.

I njen je utisak da se htelo da se stvori privid normalnosti posle svega. Ona potvrđuje da su se neka deca vratila u školu da bi bila zajedno, ima one koja su krenula i ne mogu to da podnesu, pokušavala su, ali su ponovo proživljavala traume, ima roditelja koji su poslušali savete psihijatara da dete, čak i ako nema traumu, ne vode na mesto zločina da stvara traume.

– Obaveštenje roditeljima da deca mogu, a i ne moraju da se vrate u školu nije dobra odluka. Moramo biti solidarni, uz decu koja zbog stresa i ogromne patnje ne mogu da se vrate. U odeljenju u koje ide moja ćerka dvojica dečaka su izgubili sestre u ovoj tragediji. Da li se iko zapitao da li ta deca imaju snage da se vrate na mesto zločina. Moramo imati saosećanja sa onima kojima je najteže. U ovoj najtežoj i najdelikatnijoj situaciji nema potrebe da se delimo, već treba da pružimo ruke jedni drugima, da svoj deci pružimo priliku da budu zajedno van mesta zločina – napominje Gavrićeva.

Sedam zahteva roditelja sedmog dva u kome je stradalo najviše đaka ukazuju obe naše sagovornice, svi su podržali iz potpunog saosećanja i bez diskusije. Kasnije je deo roditelja pokrenuo i inicijativu da se momentalno obustavi nastava za sve đake „Ribnikara”, a radna godina završi zaključno s 3. majem, danom masakra. Odgovore nisu dobili. Iz prosvetnog vrha više puta naglasili su da se svaki korak tima za krizne intervencije u OŠ „Vladislav Ribnikar” razmatra s roditeljima i nastavnicima u najboljem interesu učenika.