Škola kakove Srbi nijesu imali

Primirjem Rusije i Turske krajem 1807. godine, uz više pobedonosnih bojeva protiv Turaka, došlo je do zatišja i na ratištima Srbije. Trebalo je, međutim, vojne uspehe, i njima ostvarenu državnost učvršćivati odgovarajućim merama. Ratnika je bilo dovoljno, ne, međutim, i opismenjenih žitelja koji bi pomogli državnom ustrojstvu tek oslobođene države.

U ispomoć svojoj slobodnoj matici priskočilo je više naših ljudi ispreka, iz današnje Vojvodine. Među njima i Dositej, dočekan slavljem na obali Save. Svoje pobunjene sunarodnike pozdravio je stihovima „Vostani Serbije”, podario im i svoju ušteđevinu, a sa mitropolitom Stratimirovićem vođama ustanka uputio pismo uz programske misli o uređenju i prosvećivanju pobunjene Srbije.

Zamisao o Velikoj školi i njeno ostvarenje vezani su za Ivana Jugovića. Somborac rodom, izuzetno učen i znalac više jezika, ostavio je profesuru u karlovačkoj gimnaziji da bi se krajem 1805. pridružio svojim buntovnim sunarodnicima. Postao je pisar, zatim i sekretar novoosnovanog Sovjeta. Da bi oslobođenoj zemlji i prosvetno koristio, dogovori se s predsednikom Sovjeta Mladenom Milovanovićem da otvore „veliku školu”. Milovanović „ne samo što ovu nameru Jugovićevu prigrli”, nego je i Karađorđu predstavi, a  Vožd „tako uzvišenu i patriotičnu nameru” odmah odobri, naredivši da se za tu svrhu ustupi „jedna od turskih kuća” i, ako ustreba, „iz kase narodne” opravi, u kojoj bi Jugović i stanovao, uz platu od 160 dukata i „dostatočno količestvo drva za ogrev”.

Zatim su u ovu školu pozvani „iz sviju krajeva sinovi srpski” bez obzira na zvanje i stanje njihovih roditelja, ali samo oni koji „već poprilično znadu čitati, pisati i računati“.

Te nedelje, 31. avgusta/12. septembra, odn. 13. našeg vremena 1808, u jednu od zgrada preko puta današnjeg Vukovog i Dositejevog muzeja „dođe Mladen sa svijem sovjetnicima i s mitropolitom Leontijem Lambrovićem i Dositijem” – dočarava nam Vuk te svečane trenutke – „i, pošto mitropolit u najvećoj sobi gdje će biti škola osveti vodu, Dositej je sjedeći uzeo riječ, toplo i nadahnuto, `Vozljubljeni učenici!... Od vas će se sva nacija naša prosvetiti i na svako dobro nastaviti, zašto vi ćete biti s vremenom narodni poglavari, sudije i upravitelji, i od vas će zavisiti sveopšte narodnje blagopolučije, čest i slava!`”

Sutradan već, 1/13. septembra, počela je nastava. Dvadesetak momaka, većinom sinova i rodbine ustaničkih starešina, među njima i Karađorđev sin, takođe Vuk, Lazar Arsenijević Batalaka i dr. zaposelo je slamne stolice poređane uza zidove. Nastavu je držao Ivan Jugović, čitao im i „tolkovao” svoj prevod „Vsemirne (svjetske) istorije”, koju mu je ranije Vuk nabavio. Broj đaka je vremenom rastao, udvostručio se. Stoga je marta 1809. godine otvorena i druga „klasa“, kako je razred nazivan, a narednog proleća i treća. Poraz na Kamenici, međutim, dosta je potresao i Srbiju, i Veliku školu. Učenici nisu dočekali ni svršetak školske godine, svaki je otišao „svome domu”. Mislilo se da neće više ni biti Velike škole, sve se, međutim, smirilo i na dobro okrenulo.

Uz pomoć Jugovićevu, njegov naslednik Radonić obratio se u međuvremenu Sovjetu za prostraniju kuću. Upravo preko puta ustupljeno im je zdanje na sprat sa osam soba: u prizemne su smeštena tri razreda „male” (osnovne) škole; na spratu, pak, tri „klase” Velike škole; ostale dve sobe date su dvojici profesora. U dograđenom velikom odeljenju dobili su smeštaj „dobro učeći se, siromašni đaci” uz blagodjejanije pravitelstveno. U toj zgradi, napomenimo, danas je Vukov i Dositejev muzej.

Tokom pet godina rada škole držalo je nastavu desetak revnosnih nastavnika, po tri časa pre podne i dva po podne. U pogledu metodskom išli su stazom Jugovićevom: samo je njegovom prevodu Svemirske istorije kolega mu Mihailo Popović dodao i srpsku istoriju „do poslednjeg despota Đurđa Smederevca”. U ovoj školi, dodajmo, predavao je koji mesec zadnje, 1813, godine, i Sima Milutinović.

Velika škola bila je veliki iskorak ustaničke Srbije u prosvetnom smislu. U zemlji, opomenimo se opet Vukovih reči, „ni u sto sela nije bilo svuda jedne škole”; satima se moglo hoditi a da se ne sretne pismen čovek, a „osim popova i kaluđera jedva bi u hiljadu duša mogao naći jednog čovjeka koji zna pomalo čitati, a pisari su i među popovima i kaluđerima bili rijetki”. Tek „za vladanja Crnoga Đorđija u Srbiji bile su postavljene škole gotovo po svima varošima i gradovima, a i po gdjekojim selima”. Zvali su ih malim školama.

Stogodišnjica Velike škole obeležena je svečanim slavljem, a prisustvom svojim, podsetimo se, udostojio ju je i Petar Karađorđević, pet godina pre toga zakraljeni vladar Srbije.