Sremac seje nadu i prigovara državi

Draško Danilović iz Kuzmina ne gubi nadu da od poljoprivrede može pristojno da se živi i da za njegove potomke ima budućnosti na selu. Zato je stao na čelo novog farmerskog udruženja koje je formirano u Privrednoj komori Vojvodine. Cilj ove interesne grupe čiji je formalni naziv grupacija registrovanih porodičnih gazdinstavaje, kako kaže, da oni koji se profesionalno bave poljoprivredom upute svoj stav na, za njih, dve glavne adrese – državi kao kreatoru agrarne politike i prerađivačima.

– Cilj nam je da budemo autentični predstavnici izvornih interesa, jer su naši članovi oni koji žive od poljoprivrede i plaćaju doprinose državi od ovog rada. Od države očekujemo da nam stvori dugoročno stabilne uslove i za proizvodnju i za plasman što sada nije slučaj – kaže Danilović koji je na sremskim takmičenjima bio rekorder u proizvodnji soje, šećerne repe i svinja. Ovaj Sremac obrađuje oko 130 hektara, što svojih, što zakupljenih.

Glas zemljoradnika Srbije retko se čuje. Oni nemaju ni lobi ni lobiste, a ni srazmeran broj poslanika u Skupštini, iako ih prema poslednjem popisu ima manje od dva miliona duša. Njihovi glasovi jesu mnogobrojni, ali nisu snažni. Niko ih ne čuje, osim u vreme predizbornih kampanja, kada im se svi partijski ljudi udvaraju i čim se biračka mesta zatvore – zaborave.

Govoreći o nemoći da ostvare sopstvene interese s ironijom vole da kažu da se kupci njihove robe, prerađivači, neretko uz asistenciju države, sastanu da odrede kolika će biti cena njihovih proizvodai koliko će njima biti dovoljna.Zadružni savezi su u većini slučajeva ugašeni, ali farmeri za njima i ne žale, jer, kažu, nisu ni bili zastupnici njihovih interesa, već zaposlenih koji su u njima radili. Stidljivo se pojavljuju nova udruženja, ali ni ona nisu bez mana. Vreme treba da ih potvrdi. Neka su vezana za političke partije i njihove agrarne programe što protivnici koriste kao argument protiv njih.

Kao klasičan primer nebrige države Danilović navodi aktuelnu situaciju u stočarstvu.

– Zbog niske otkupne cene proizvodnja je uništena pa sada imamo najskuplje tovljenike i meso u Evropi. To je moglo da se izbegne da je država lane intervenisala preko Direkcije za robne rezerve, kada su svinje bile džabe. Tada je otkupljeno samo simboličnih 10.000 komada. Stočarstvo ne može da se obnovi u kratkom roku i posledice će se još osećati – kaže Danilović.

Po njegovim rečima, za poljoprivrednike velika bitka je izgubljena 2001. godine kada je država krenula sa privatizacijom kombinata i prehrambene industrije i to tako što zemljoradnicima nije dala ni jednu jedinu akciju. Zato su sada farmeri i otkupljivači stalno u sukobu interesa. Jedni žele da svoju robu prodaju što bolje, a drugi da je što manje plate. U razvijenim zemljama, na čije se vrhunske agrarne rezultate mi pozivamo, farmeri su akcionari u prerađivačkoj industriji, pa imaju uvid u cene i troškove u čitavom lancu. Istini za volju, u tim zemljama zadruge primarnih proizvođača su iz svog profita gradile prerađivačke kapacitete. Isto je bilo i kod nas, ali to sada niko ne priznaje. Zaboravilo se.

– Pogledajte ko su vlasnici industrije šećera „Sunoko” koja u vlasništvu ima četiri vojvođanske šećerane. Miodrag Kostić je šećerane prodao nemačkom „Nordcukeru” čiji su akcionari nemački seljaci koji sada nama određuju cenu, a naravno da je određuju u svom interesu – kaže Danilović.

Po njegovim rečima, država bi trebalo da pomogne poljoprivredi ne bi li bila konkurentnija. Da ima bar približno iste uslove rada,a pogotovo finansiranja kakvo ima okruženje. Ne mogu se očekivati rezultati bez ulaganja. Naš sagovornik navodi primer Hrvatske čiji zemljoradnici od države dobijaju 350 evra po hektaru za šećernu repu.

– Nama je potrebna strategija bar za narednih pet do sedam godina da znamo za koje proizvode možemo da očekujemo pomoć od države i da vidimo šta nam se isplati. Bilo bi dobro da država premira repromaterijale koji su sve skuplji – kaže Danilović.