Treba razlikovati terapiju od terapeuta

Muzikoterapija, koja predstavlja psihoterapijsku tehniku i metode u kojima muzika ili zvuk služe kao osnovno sredstvo uspostavljanja komunikacije sa klijentom, izbila je na loš glas nakon gostovanja oca ubijene devojčice Slobodana Negića u emisiji „Utisak nedelje”, koji je tom prilikom rekao da je psihijatar dr Ranka Radulović primenjivala ovu vrstu terapije u radu sa đacima koji su se dva dana nakon tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” vratili u učionicu kako bi uzeli svoje stvari. Prema rečima ovog oca, dr Ranka Radulović je 5. maja sprovela „mračnu psihoterapijsku seansu” tokom koje je deci puštala narodnu muziku i navodila ih da se povežu sa dušama svojih ubijenih drugara i drugarica. Objašnjavajući svoju verziju događaja, dr Radulović je objasnila da je tokom sastanka koji je imala sa nastavnicima 5. maja u školi pomenuta pesma koju su deca slušala na ekskurziji, narodnog žanra, i koja budi sećanje na pokojnog učenika koji ju je pevao, zajedno sa ostalom decom.

„Pošto nisam znala tu pesmu, tražila sam da mi je puste sa svog telefona. Kao psihijatar i profesionalni muzikopsihoterapeut, procenila sam da će biti korisno ako deca ponovo čuju omiljenu pesmu, koja je u vezi sa srećnim sećanjem na mrtvog prijatelja i da će to doprineti koheziji grupe i pomoći proces žalovanja, to jest da će deca smirenija izaći iz škole”, objasnila je dr Ranka Radulović. Nakon burne reakcije javnosti, Ministarstvo zdravlja saopštilo je da će Klinika za psihoterapiju, u kojoj je zaposlena ova lekarka, sprovesti unutrašnji nadzor, čime će biti utvrđene sve činjenice u vezi sa konkretnim događajem 5. maja.

Iako je muzikoterapija svetski priznata terapijska metoda, psiholozi i psihoterapeuti ujedinjeni su u oceni da apsolutno nije bio trenutak da se deca iz škole u kojoj se dogodio masakr izlažu muzici dva dana nakon ovog stravičnog događaja, umesto da im se pruži psihološka prva pomoć i podrška. Dr Tamara Džamonja Ignjatović, predsednica Društva psihologa Srbije i profesorka na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, podseća da mi nemamo zakon o psihoterapiji, koji bi regulisao priznate i nepriznate psihoterapijske metode, ali dodaje da uvek treba razlikovati terapiju od terapeuta.

„Nije problem u (muziko)terapiji, već u trenutku u kome se ona sprovodi, naročito kada su u pitanju deca. Pristup se uvek prilagođava potrebama klijenta, a to ovde nije bio slučaj. To verovatno nije bila spiritualna seansa, kako se predstavlja, i mi zapravo nemamo uvid šta se dogodilo, ali ono što je moralo da se desi jeste traženje saglasnosti roditelja da se sa decom radi bilo kakva vrsta terapije”, ističe naša sagovornica.

I psiholog u muzičkoj školi Vesna Rokvić Tafra naglašava da mi ne znamo šta se zaista dogodilo, jer smo o celom događaju posredno informisani, ali dodaje da joj je najviše zasmetala činjenica da je terapeutkinja tražila od dece da se povežu sa dušama mrtvih drugara.

„Ja u tom postupku ne prepoznajem terapijski cilj i ne vidim njegovu svrhu. Ne znam ni koliko je ta muzikoterapija trajala, ali ono što znam jeste da klijenta uvek morate da gledate u oči i pratite njegovu emocionalnu reakciju na terapiju. Ova deca su, prema rečima oca ubijene devojčice, u šoku napustila prostoriju u kojoj se ta terapija odvijala i dr Radulović je morala da primeti da im ta vrsta intervencije u tom trenutku ne prija. Ne verujem u njenu lošu nameru, već u lošu procenu situacije – jednostavno je bilo prerano za bilo kakav terapijski rad sa decom. Deca su bila ozbiljno traumatizovana i bilo im je potrebno da im neko pruži utehu i sigurnost”, objašnjava naša sagovornica, koja naglašava da nije ekspert za muzikoterapiju, ali dobro poznaje principe pružanja psihološke prve pomoći i podrške.

Vesna Rokvić Tafra podseća da su brojna naučna istraživanja ustanovila da muzika blagotvorno utiče na dečji razvoj. Iako je u nauci dugo bila prisutna i popularna teorija da slušanje Mocarta u toku trudnoće utiče na razvoj inteligencije bebe, koja je nekim istraživanjima opovrgnuta, činjenica je da svi iskustveno znamo da muzika ima uticaj na raspoloženje, bilo da pojačava ili menja postojeće emocije.

„Postoji nekoliko vrsta muzikoterapije. U aktivnoj učestvuju i klijent i terapeut, koji zajedno sviraju ili pevaju, u receptivnoj muzikoterapiji aktivnost je na terapeutu koji proizvodi muziku, dok se integrativni metod koristi u radu sa decom koja imaju razvojne probleme i često se kombinuje u radu sa drugim terapijskim postupcima. Zbog toga je za psihologa ili psihoterapeuta važno da imaju muzičko obrazovanje – barem nižu muzičku školu”, zaključuje naša sagovornica.