Vek od rođenja buntovnika akademika

Zaista vredan izbor dela – njih više od pedeset, od čega će gotovo trećinu srpska publika imati dragocenu mogućnost da vidi premijerno – biće od večeras u 19 sati u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, a povodom obeležavanja jednog veka od rođenja Milorada Bate Mihailovića (1923, Pančevo – 2011, Pariz), jednog od naših velikana slikarstva. Opus ovog „buntovnika akademika” evociraćemo na ovako obiman način prvi put posle nekoliko decenija, uz fokus na njegove amblematske apstraktne slike, čiji upečatljivi primerci će vas dočekivati odmah na ulazu u akademski izložbeni prostor, i upliv ranijih radova, na koje ćete nalaziti zalazeći dublje u postavku.

Izložba se realizuje u saradnji sa Galerijom „Rima”, trajaće do 13. avgusta i obuhvata dela iz umetnikove porodične zaostavštine, Galerije „Rima”, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i privatnih kolekcija.

Ističući da postavka ima cilj da podseti na važnost slikara koji je obeležio bitan period u srpskoj modernoj umetnosti, čoveka pariskog iskustva, člana SANU van radnog sastava, čija se dela nalaze u najvažnijim domaćim i stranim institucijama i privatnim zbirkama, organizatori naglašavaju da ona nudi i jedan drugačiji pogled na njegov umetnički pristup kroz posebnu organizaciju izložbenih celina.

Autorstvo izložbe potpisuju istoričari umetnosti Marija S. Đorđević i Ješa Denegri i ovom prigodom su svako iz svoje vizure govorili za naš list, trudeći se da nam što je moguće bliže i vernije opišu i Batino stvaralaštvo i njegovu ličnost.

Naša sagovornica ističe da tri izložbena segmenta pružaju priliku da o Mihailovićevom slikarstvu ne mislimo samo na osnovu polariteta figuracija-apstrakcija.

– Iako je to odnos koji u kontekstu njegovih radova ne miruje, bilo je važno udaljiti se od toga i oformiti drugačiju sliku o njegovom opusu. Početni segment impresivnih apstraktnih pejzaža istorija umetnosti smatra njegovim najznačajnijim ostvarenjima, nastalim u Parizu tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. Kako je posredi kontroverzan termin kojim definišemo ovaj period njegovog slikarstva, želeli smo da tom linijom razumevanja uplovimo u drugi deo koji se bavi pejzažima sa tri krucijalna toposa, a to su Beograd, Pariz i Njujork, u kojima otkrivamo probleme koji proizlaze iz stilskih i značenjskih razlika apstraktnih pejzaža i gradskih pejzaža pomenutih gradova. Između ova dva dela u kojima se vode polemike o predmetnom, nenametljivo se provlači i pitanje figure, te je stoga poslednji deo posvećen portretu, odnosno licima ranog beogradskog perioda – detaljnije objašnjava Marija S. Đorđević.

Usmeravanje publike kroz jasno grupisane teme osmišljeno je kako bi njegovo nehomogeno i stilski raznorodno slikarstvo dobilo novi ugao gledanja, onaj koji izmiče pravolinijskoj hronologiji i otvara nova mogućnosti za razumevanje.

– U tome je verovatno ono što smatram doprinosom ove izložbe. U mogućnosti revalorizovanja Mihailovićevog slikarstva najpre kroz razmišljanje o apstraktnom pejzažu kao jezičkoj igri. Od početka do kraja postavke i unazad, moguće je pratiti razvoj i transformacije apstraktnog likovnog jezika, sa izdvojenim epizodama gradskih pejzaža i portretima, te je uvek moguće napraviti analogije u odnosu na motiv, prisustvo ili odsustvo figure i zapitati se kuda iščezavaju obrisi realnog sveta u polju slikarstva i koji su okidači koji ih vraćaju nazad – kaže ona i naglašava da u okviru prateće kataloške publikacije ima reči i o veoma važnoj slici „Srbija sa bikom” (1950/1951), koja je interpretirana na više načina. Na njoj se nalazi detalj koji ih je, kako kaže, naveo na potpuno neočekivano razmišljanje o poreklu predstave, imajući u vidu ideju o prisustvu srednjovekovlja u Mihailovićevom slikarstvu.

– To nas iznova stavlja u poziciju razmišljanja o (naizgled) suprotnostima: o srednjovekovnom nasleđu koje Bata zove (imaginarnom) Vizantijom spram modernog likovnog jezika, koje se kroz njegov rad manifestuje na različite načine i izaziva često podeljena mišljenja – ukazuje Marija S. Đorđević.

Ješa Denegri podsetio je da su Batine retrospektive bile održane u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” 1981, a potom u SANU 1989, gde je obimna postavka bila i 2005, a da ova izložba, njen katalog i reprezentativno urađena monografija jesu kruna mnogih saznanja o njemu. Počevši od „Zadarske grupe” kojoj je pripadao, preko odlaska i života u francuskoj prestonici i izlagačkog povratka na našu scenu 1965. pa do zenita karijere. To je ne samo jedan interesantan opus već i buran život, ocenjuje Denegri, koji je imao priliku i da upozna Mihailovića

– Sam odlazak u Pariz bio je velika avantura za tu generaciju, za Batu i Petra Omčikusa i njihove koleginice slikarke i tada devojke, a posle i supruge Ljubinku Jovanović i Kosu Bokšan. Ta njihova pariska priča o borbi za opstanak, za recepciju na toj sceni je i danas inspirativna i meni je fascinantna bila. To je upravo i to buntovništvo, njihov otklon od socijalističkog realizma i onoga što su zvanično učili na akademiji ovde, kao i odlazak bez jasne ideje šta ih tamo čeka. Jer trebalo se i snaći i nametnuti u centru koji je tada bio u sopstvenim previranjima, u konkurenciji sa Njujorkom posle Drugog svetskog rata – priča Denegri.

Otkrivajući nam i delić Batinog karaktera, on se nadovezuje:

– Upoznao sam tada 1965. vrlo samouverenog mladog čoveka koji dolazi natrag u svoju zemlju sa željom da se ta sredina suoči sa njegovim rezultatima koje je postigao u Parizu. Gledao je na svoje mesto i poziciju sa ozbiljnim uverenjem u svoj kvalitet. Naša sredina je bila radoznala. Za nas koji smo pratili ovde umetnički život bilo je najizazovnije pitanje sa čim su oni otišli a sa čime su se vratili i njegova dela izazvala su dosta pažnje ovde, kao i sama analiza njegove apstrakcije. Bilo je mnogo osvrta u NIN-u, u „Politici”... Miodrag B. Protić se tada bio angažovao i u vezi Bate i Omčikusa.

Na naše pitanje šta je slikar sam kod sebe smatrao za najveći kvalitet, Denegri odgovara:

– Izlažući u pariskoj galeriji „Arijel” često se kretao u grupi umetnika koji su pripadali grupi „Kobra” i voleo je da kaže da su ti došljaci, koji su u Pariz stigli sa evropskog severa ili sa Balkana, doneli izvesnu robusnost i snagu koja je odudarala od standarda pariske škole i da je to bila i njegova originalna vrednost.