Savijanje mladog drveta kao posledica lošeg sistema vrednosti

U svom tekstu „Savijanje mladog drveta”, objavljenom 12. maja u „Politici”, Radoš Bajić komentariše nemile događaje koji su zadesili Srbiju poslednjih dana i koji su doveli do najavljenog moratorijuma Vlade Srbije na izdavanje novih dozvola za posedovanje oružja, kao i do oduzimanja ili predaje oružja građana Republike Srbije. Bajić govori i o uzrocima ovih strašnih događaja – masakara u prestižnoj beogradskoj školi i u centru Šumadije: „Posle užasnih zločina koje su počinili jedan osnovac i jedna monstruozna dvadesetogodišnja zamlata, s razlogom su internet, društvene mreže i rijaliti programi apostrofirani kao izvorišta svih zala i zlokobnih opsena koje u zastrašujućem obliku motivišu mlade naraštaje.... Koje i kakve poruke šaljemo preko velikih i malih ekrana ako su sadržaji filmova i TV serija koje proizvodimo i prikazujemo.... posvećeni nasilju, mafijaštvu, narkomaniji i afirmaciji lakog i lagodnog života od kriminala. Kakav uticaj sve to ima na razvoj i formiranje mlade populacije u našem društvu?”

U potpunosti se slažem s razmišljanjima i stavovima našeg glumca, filmskog režisera i producenta Radoša Bajića, ali mislim da problem i izvor ovih nemilih, ružnih i tragičnih događaja, kako kod nas, tako i u svetu, leži u nepravednom i nehumanom sistemu vrednosti koji je iznedrio neoliberalni profitabilni kapitalistički koncept upravljanja svetom, životima ljudi i porodica širom naše planete. On pogubno utiče na odnose između ljudi unutar naše zajednice jer je na velika vrata uveo društvenu nejednakost uzrokovanu nepravednom raspodelom i klasnim raslojavanjem na bogate, odnosno moćne, i siromašne, odnosno gubitnike.

Novac i imanje novca postali su glavno merilo vrednosti između ljudi, koje određuje položaj i status svakog pojedinca u otuđenoj društvenoj zajednici. U želji da se stvori „država blagostanja”, kao prepreka se javlja klasno stvaranje stereotipa koji bogate promoviše kao uspešne i moćne, a siromašne kao večite gubitnike i lenjivce. Faktor sposobnosti zamenjuje faktor znanja i postaje prioritetan u odgoju i obrazovanju dece. Surova utakmica u borbi za statusni prestiž u društvima gde je država pravno slaba dovodi do toga da roditelji i škole na pogrešan način u vaspitavanju i obrazovanju utiču na svoju decu, određujući im visoke lestvice uspeha u budućoj karijeri, lečeći na njima svoje bolesne ambicije i praveći od njih „male profesionalne gladijatore”, „savršene biznis mašine” ili „sposobne menadžere”, ne shvatajući da su oni samo deca željna igre u školskim dvorištima, a ne učesnici neke surove igre, koje se zove „survivor”.

Još je u svom tekstu „Kapitalistički multipolarni svet”, objavljenom u „Politici” 15. oktobra 2018. godine, sociolog Milan Mišković objasnio da se „globalni kapitalizam zasnovan na eksploataciji kao ekonomskoj formi tlačenja, koji reprodukuje klasne nejednakosti i otuđeni život usmerava na ’imati sve više stvari’, a ne na ’biti’ (ostvarenje ljudskih potencijala)... On dovodi do uvećanja troškova života, kreditno-dužničkog ropstva i rasta nejednakosti kao tri jahača apokalipse kapitalizma.”

Ipak, najbolji osvrt na novi surovi svet izneo je naš poznati ekonomista Nebojša Katić u svom članku „Surovi novi svet”, objavljenom u „Politici” 12. oktobra 2016. godine, u kojem ističe: „U sistemu u kojem je interes profita važniji od čoveka i njegovog života događa se... da ogroman broj ljudi postaje višak – apsolutni, neuposlivi, nepotreban. Tržište je, kao vrhovni arbitar ljudskih sudbina, presudilo – računari, roboti i algoritmi odnose pobedu, tj. vlasnici tih tehnologija. Ekonomska drama... započela je potpunom kompjuterizacijom, automatizacijom i robotizacijom svih segmenata života ljudi (u društveno-ekonomskom smislu), što je uzrokovalo otkaze i strašna podvajanja i otuđenja ljudi. Kod ljudi su se javili određeni strahovi uzrokovani borbom za prestiž u društvu, ali i borbom za opstanak u surovom društveno-političkom sistemu... Ljudske muke i tragedije koje sistem kreira završavaju u crnim hronikama, ali ih malo ko povezuje sa sistemom u kojem se živi. O budućnosti koja više nije pred vratima, već je jednom nogom unutra, danas ubedljivije govore holivudske naučnofantastične distopije nego akademski udžbenici. Iako opisani proces u Srbiji kasni, surova budućnost će veoma brzo stići i biće gora i od ove, ne baš ugodne sadašnjosti.”

Ovako je gospodin Katić proročki predvideo ove tragične događaje i procese koji se danas odigravaju u Srbiji. Vreme je da se ponovo s mrtve tačke pokrene borba za socijalnu pravdu, koja bi kao svoje tekovine iznedrila socijalni dijalog i socijalni mir.

Miomir Garašanin,
Beograd