Turska: budućnost je u prošlosti

Ruralni, radnički, siromašniji, stariji, manje obrazovani i islamu posvećeniji birači koji čine većinu od preko 64 miliona onih koji su imali pravo glasa, omogućili su Redžepu Tajipu Erdoganu da uđe u treću deceniju svoje konzervativne i autoritarne vladavine.

Kako se dogodilo da posle svih kritika vlasti posle razornog zemljotresa u februaru i usred oštre privredne krize glasači odbace ponudu kandidata ujedinjene opozicije Kemala Kiličdaroglua, koji je nudio više demokratije, manje islama, promenu problematične ekonomske politike, povratak nezavisnosti sudstva, prekid turskog vojnog angažovanja po Bliskom istoku i Africi i popravljanje ozbiljno narušenih odnosa sa Zapadom?

Pokazalo se da je većinska Turska stala iza oštre politike prema Kurdima i da očekuje što bržu deportaciju više od tri miliona sirijskih izbeglica. Politika čestog odbijanja poslušnosti prema Americi, propraćena približavanjem Rusiji, očito prija uhu prosečnog Turčina koji veruje da samo Erdogan može da vrati dostojanstvo velikoj naciji.

Erdoganu se ostvaruje san da u oktobru nadgleda proslavu stote godišnjice Republike, ali trebaće mu mnogo veštine da upravlja gotovo ravnomerno podeljenom Turskom, što potvrđuje i činjenica da su predsednički izbori prvi put u istoriji ušli u drugi krug.

Erdogan, koji je kao premijer i predsednik ostavio najveći lični pečat na nacionalnu politiku, političar koji je preživeo državni udar i korupcionaške krize, najavio je da sve razmirice sada treba ostaviti po strani i ujediniti se oko nacionalnih vrednosti, ali upravo je njegovo tumačenje vrednosti uzrokovalo dramatične podele.

Erdoganova Partija pravde i razvoja je u parlamentu od 600 poslanika obezbedila 323 mesta, što mu omogućava da sprovede planirane reforme, ali on je sa izbora izašao ranjiviji. On pred sobom ima tešku realnost koju je oblikovao poslednjih pet godina. Da li će se u suočavanju sa inflacijom oslanjati na ekonomski model koji mnogi smatraju pogrešnim? Hoće li konačno povisiti kamatne stope? Izveštaji kažu da je njegova partija u vezi s tim podeljena i da neki članovi prete odlaskom ukoliko se politika ne promeni. Vremena za čekanje nema: srednja klasa je opustošena, a turska lira je za to vreme izgubila 90 procenata svoje vrednosti.

Erdogan je uoči izbora povećao minimalne zarade i povisio plate u državnom sektoru, ali će tek morati da nađe novac da bi popunio rupe u budžetu. Obećao je da će izgraditi milion stambenih jedinica za preživele žrtve katastrofalnog zemljotresa koji je odneo 50.000 života i naneo štetu procenjenu na 100 milijardi dolara, ali pitanje je da li će obećanje moći da ispuni.

Da li će ublažiti stav prema opoziciji i neistomišljenicima koje masovno šalje na sud i u zatvor? Optužujući posle pobede Kiličdaroglua za saradnju sa „teroristima”, kako naziva partije Kurda, koji čine petinu stanovništva zemlje, najavljuje da demokratsku liberalizaciju ne treba očekivati.

Kiličdaroglu je preostalo samo da kaže da je ovo bio „najnepravedniji izborni proces poslednjih godina”, podrazumevajući upotrebu svih državnih resursa na strani Erdogana i njegovu kontrolu medija.

Za opoziciju, koja je propustila najveću šansu poslednje dve decenije, ostaje pitanje zašto je za glavnog protivkandidata odabrala lidera Republikanske narodne partije koji nikada nije pobedio Erdogana, a ne mlađe lidere poput gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamoglua, kome su davane veće šanse za uspeh. Šestočlanom klubu preti osipanje.

Rezultat izbora nesumnjivo je dočekan sa razočaranjem u zapadnim prestonicama koje od svog NATO partnera očekuju više demokratije i uvažavanja ljudskih prava i, još važnije, odvezivanje od Moskve, koja je tokom sedam godina od neuspelog udara postala važan ekonomski, finansijski ali i vojni saveznik Ankare.

Erdogan je zadovoljan što je od Turske stvorio regionalnu silu sa globalnim ambicijama i teško da će u vezi s tim išta menjati. Budućnost će ličiti na prošlost. Izvesno je da barem neko vreme neće preispitivati spoljnu politiku koja je dovela do sukoba sa Vašingtonom, NATO-om i Evropskom unijom. Nastaviće da manipuliše igrajući na interese Rusije protiv Zapada?

Sem Moskve, Ankara se ponovo okreće Bliskom istoku. Proces pomirenja sa Arapima i Izraelom u završnici je posle konfliktnog perioda od više godina. U toku je normalizacija odnosa sa Sirijom, koja je važna za rešenje izbegličke krize, još jedne vruće teme izborne kampanje. Može li Erdogan da oslobodi Tursku nepopularnog prisustva 3,3 miliona sirijskih izbeglica? To bi podrazumevalo dogovor sa Bašarom el Asadom ali sirijski predsednik zahteva da se turske trupe prvo povuku sa severa zemlje.

Ima nagoveštaja da se Erdogan vraća politici „nula problema sa susedima” bivšeg premijera i šefa diplomatije Ahmeta Davotoglua. Dao je do znanja koliko će mu biti važan „otomanizam”, povratak na zlatno doba sultana. „Ovo nije samo pobeda za Tursku, ovo je pobeda za sve turske nacije”, što nagoveštava pojačan interes za sva područja izgubljena posle kraja Prvog svetskog rata i kraja Otomanskog carstva.

Novi sultan, kako ga zovu, želi da pobedu pretoči u legat koji će ući u istoriju, prevazilazeći čak i onaj Oca nacije i osnivača Republike, Mustafe Kemala Ataturka.