Psiholozi i proroci

Usled dva slučaja višestrukih ubistava koje su izvršili jedno dete i mlađa punoletna osoba, kao i brojnih imitativnih ponašanja i odobravanja (lajkovanja) na internetu, u našoj javnosti se sve više iznose ideje o potrebi za radnim angažovanjem većeg broja psihologa u školama. Psihologija je nauka čiji je cilj da objasni i predvidi ponašanje. U praktičnom smislu, tri krupne oblasti gde je psihologija našla svoje mesto su preduzeća, bolnice i škole. Psihologija je, pre svega, usmerena na normalne, psihički zdrave ljude. Bavljenje psihopatološkim pojavama i njihovim uzrocima je jedan uži segment psihologije zbog čega je laici često brkaju s psihijatrijom, koja ima zadatak da dijagnostikuje i leči psihičke bolesti, dok psiholog u psihijatrijskim ustanovama kao član stručnog tima ima ulogu da procenjuje funkcionisanje ličnosti i intelektualnih sposobnosti.

U preduzeću psiholog takođe vrši takve procene, pre svega prilikom zapošljavanja novih radnika; on prati njihovu adaptaciju, stara se o mentalnom zdravlju zaposlenih i nastupa kao stručni konsultant u oblasti razvoja ljudskih resursa. U školi se psiholog, između ostalog, stara o mentalnom zdravlju učenika tako što prati njihove aktivnosti i poziva ih na razgovor, po potrebi; on je član „pedagoško-psihološke” službe koja prati uspeh i disciplinu učenika i ostvaruje saradnju s nastavnicima u pogledu njihovog pedagoškog rada i odnosa sa učenicima, a takođe radi i sa roditeljima u slučajevima problema u učenju ili sa disciplinom učenika.

Nakon dva uzastopna višestruka ubistva mnogi psiholozi su pozivani da u sredstvima javnog informisanja iznesu svoje mišljenje o tim slučajevima i daju predloge o tome šta društvo može da uradi da prevaziđe krizu.

Ideja o potrebi za većim brojem psihologa posledica je krize u kojoj se našlo naše društvo: da se saniraju njene posledice i da se deluje preventivno, kako se višestruko ubistvo kakvo se desilo u osnovnoj školi više nikada ne ponovi, ali i da se rešava problem vršnjačkog nasilja koji postoji odranije. Sada se postavlja važno pitanje: Kakvi su formalnopravni i institucionalni kapaciteti za planiranje, usmeravanje i nadzor rada psihologa, ne samo u školama već uopšte?

Psiholozi su od 1953. godine organizovani u dobrovoljnom udruženju građana pod nazivom Društvo psihologa Srbije. Ovo udruženje je kroz svoje interne propise nastojalo da svojim članovima pruža stručnu pomoć i podršku, ali i da kroz određena tela vrši nadzor nad njihovim radom. Razume se, odluke ovih tela nisu bile obavezujuće, niti su važile za psihologe koji nisu članovi društva. Godine 1995. donet je Zakon o uslovima za obavljanje psihološke delatnosti. Ovim propisom nadzor nad radom psihologa dat je ministarstvu nadležnom za poslove socijalne zaštite, iako psiholozi rade i u drugim oblastima. Ukratko, tim zakonom psihološka struka ne može da se unapređuje i nadzire na odgovarajući način. Svedoci smo da se razna lica izdaju za psihologe i da psihološke testove koriste lica koja nemaju psihološko obrazovanje. Položaj psihologa, posebno u školama, degradiran je, na primer, psiholog u osnovnoj školi koji odgovara za sve učenike ima platu kao učitelj bez radnog staža. Građani nezadovoljni radom psihologa nemaju kome da se žale, izuzev Društvu psihologa, ukoliko je reč o njihovom članu, a većina psihologa nije član ovog udruženja. Čak i da se obrate nekom ministarstvu sa žalbom na rad psihologa, u njima ne postoje službe koje su dovoljno stručne da procene rad psihologa. Kada je reč o školama, inspekcije koje se vrše odnose se uglavnom na proveru formalnopravnih procedura, pri čemu se ne rešava suština problema. Slično je i sa drugim oblastima rada psihologa.

Šta bi se dobilo time kada bi se zbog krize nastale usled višestrukog ubistva i ranijih problema u vezi s vršnjačkim nasiljem zaposlio veći broj psihologa? Kako sada stoje stvari, oni bi radili isto što se radilo do sada, razgovarali bi sa učenicima, nastavnicima i roditeljima, nastojeći da svojim savetodavnim radom amortizuju stres nastao zbog ubistava. Oni bi nastojali da predlažu mere za smanjenje vršnjačkog nasilja ili čak sprovodili program neke radne grupe na nivou ministarstava. Ali, i dalje bi ostajao problem planiranja, kontinuiranog stručnog usavršavanja i nadzora.

Zato bi donošenje novog zakona o psihološkoj delatnosti predstavljalo civilizacijski iskorak. Država bi trebalo da prenese svoja ovlašćenja na stručnu organizaciju koja bi imala ulogu da izdaje licence za bavljenje psihološkom delatnošću. Ovakve organizacije već postoje u našem društvu, kao na primer lekarska ili advokatska komora. Tako bi psihološka komora bila u mogućnosti da organizuje psihološku struku u smislu kontinuiranog usavršavanja psihologa, da nadzire njihov rad, ali i da štiti interese psihologa. Najzad, psihološka komora bi omogućila bolju povezanost psihološke struke i građanstva jer bi zahvaljujući pravovremenim i naučno zasnovanim informacijama građani razumeli štetnost raznih blogera, lajfkouča, proroka, nadrilekara i drugih diletanata koji pokušavaju da žive od slabo informisanih ljudi suočenih sa životnim nevoljama. Nacrt ovakvog zakona odavno se nalazi u fioci Društva psihologa Srbije i čeka da ugleda svetlost dana čim ga njegovi predstavnici upute na usvajanje u Skupštinu Republike Srbije.

Psiholog