Negovano voće multikulture

Gebels, Marthaler, Hermanis, Meg Stjuart, Gočev, Suzan Osten... Ta imena bilo kom festivalu danas daju na značaju, pa tako i Bitefu. Za pozorište to je kao da nabrojite nekoliko igrača Barselone u fudbalu – izjavljuje za Politiku uoči otvaranja ovogodišnjeg Bitefa poznati režiser i direktor festivala Nikita Milivojević, ove godine ponovo prisutan na Bitefu i kao autor. Razgovaramo sa Milivojevićem o programskoj koncepciji Bitefa, o aktuelnim projektima, stanju u teatru...

Da li program sastavljen od veoma traženih svetskih produkcija dokazuje da se Bitef definitivno učvrstio u poziciji mejnstrim festivala, prepuštajući riskantnija, eksperimentalna ostvarenja nekim manjim i manje poznatim festivalima? Da li je to izneveravanje njegove prvobitne koncepcije?

Takav je trenutak danas za festivale. Oni su postali neki veliki market, svi su umreženi, svi prate jedni druge, predstave putuju sa jednog festivala na drugi, rasprodate su po dve godine unapred. To više nije ono vreme početaka kada je Bitef imao ulogu nekoga ko otkriva i promoviše. Tada je u Evropi bilo nekoliko desetina festivala, sada ih samo u Francuskoj, na primer, postoji nekoliko stotina. Neki od njih imaju veoma dobar koncept, uspevaju da se nametnu na tržištu. Bitef srećom ima reputaciju zbog koje ponekad trupe pristaju da dođu i za manje novca, samo ako imaju mogućnosti.

Jasno je da festival poput Bitefa vrši snažan uticaj na formiranje našeg kulturnog identiteta, kao i na njegovu percepciju u očima svetske javnosti. Koje su, po Vama, moguće strategije da se taj uticaj širi u oba smera?

Jedan od programa koji smo inicirali upravo sa tim ciljem jeste Showcase... Oduvek mi je bilo čudno da u Beograd dolaze toliki značajni gosti, kao umetnici ili kao gledaoci, a da naš teatar ima veoma malo koristi od toga. Oni su dolazili, gledali predstave, prošetali se Beogradom i odlazili. To je  luksuz koji sebi ne mogu da dozvole ni mnogo bogatiji od nas. Showcase je  u tom smislu pokušaj promovisanja domaćeg pozorišta, ali pre svega mislim da je nama važan. Druga stvar koju smo nedavno pokrenuli jeste regionalna saradnja. Naime, shvatili smo da nije dovoljno da postojimo, već moramo i da izađemo iz svojih okvira. Tako smo ove godine održali prvu konferenciju o Bitefu u Ljubljani, naredne godine ćemo u Sofiji. Prilikom gostovanja u unutrašnjosti bio sam zapanjen koliko malo ljudi znaju o Bitefu, da ne kažem ništa. To je malo poražavajuće, ispalo je da Bitef pripada samo Beogradu. Zato smo u prethodnoj sezoni promenili strategiju, napravili jednu akciju „Nedelja Bitefa u”... i počeli da sa  predstavama koje su na repertoaru Bitef Teatra i predavanjem o festivalu gostujemo u gradovima širom Srbije, a neke predstave sa festivala sada gostuju u Novom Sadu, Nišu ...

Bitef teatar je jedan od šest ravnopravnih partnera projekta ENPARTS, u koji je Evropska unija samo ove godine uložila dva i po miliona evra. Koje su, po Vama, prednosti ovakvog oblika saradnje i kako vidite budućnost kulturnih projekata kroz model 'umrežavanja'?

Takva saradnja je nešto veoma prirodno u umetnosti... Poslednjih godina većina projekata koje sam radio bili su neka vrsta internacionalne saradnje. Neki od mojih najdražih saradnika koji me već godinama prate jesu ljudi koje sam upoznao u takvim projektima. Jasno je da umetnost ne može da živi bez razmene uticaja, u tom smislu Bitef je  kod nas nešto kao Prometej i Orfej zajedno... Što se tiče projekta „Negovano voće” koji je ovogodišnja produkcija ENPARTS-a, moramo biti svesni činjenice da u kulturi neki koncepti i ideje dobijaju podršku jer je to u određenom trenutku „aktuelno”. Tako je sada multikulturalizam, i sve što je s njim u vezi, koncept koji ima najširu podršku. Ne mislim da treba biti u nekakvoj potrazi za onim šta je u trendu, ali takve stvari je dobro znati, jer svet danas tako funkcioniše . Radio sam na jednom projektu u Švedskoj, i sticajem okolnosti videli smo da su ljudi sa kojima radimo iz različitih zemalja. A kad je već tako, pokušali smo da od te činjenice izvučemo nešto za našu predstavu pa se u predstavi govorilo na švedskom, srpskom, turskom, ruskom... A kada je sve to profunkcionisalo, dobili smo celinu koja je bila baš po merilima nekih standarda i brzo je prošla mnoge granice. Kad smo zatim ušli u ENPARTS, shvatili smo da u stvari imamo priču baš kakvu oni žele, i da samo treba dalje da nastavimo da je razrađujemo, tako da nam na ovogodišnjem Bitefu u goste prvo dolaze glumci iz Italije, a uskoro će i Nemci biti deo iste predstave.

„Negovano voće” je u pravom smislu 'bitefovski' projekat, radionica otvorene i mobilne strukture. Da li mislite da je popularnost ovakvog načina rada, neraskidivo vezanog za pojam modernog pozorišta, opravdana?

Meni je ovakav način rada veoma inspirativan, malo ti vodiš probu, malo proba vodi tebe... U samom procesu se dešava predstava, stvari te neprekidno iznenađuju. Za ovakav način rada treba biti samo dovoljno otvoren. Mislim da u našim školama reditelji još uvek nedovoljno rade na ovaj način. Glumci manje-više prolaze kroz razne improvizacije, ali to je dobro i za  reditelje. Mi smo i dalje u nastavi usmereni na ono što su nam ostavili Rusi u nasleđe. To je jedan jako tvrd trag koji je i dalje dominantan. Recimo, tek pre neku godinu pojavila se knjiga Mihaila Čehova „O tehnici glumca” (i to ne u celini ), o čijem metodu skoro ništa nismo znali, a to je jedno sasvim drugačije čitanje od Stanislavskog. Ja svoje studente mnogo više usmeravam u tom pravcu.

Naše pozorište je, po procenama mnogih, prilično konzervativno u odnosu na svetske trendove. Da li ste Vi saglasni sa ovakvom ocenom i ako je odgovor da, koji su razlozi za to?

Konzervativnost nije samo stvar pozorišne estetike, to je pre svega način mišljenja. Razlozi su manje-više poznati, većinu i dalje možemo pronaći u čuvenoj studiji „Filozofija palanke” Radomira Konstantinovića. Međutim, dolaze ipak neke nove generacije... Pojedinci ponekad instinktivno naprave nešto što je izvan svih tokova, intuicija im nalaže neka unutrašnja pravila, pa stvore nešto što odjednom ima konekciju sa svetom, mada se ništa slično ovde ne dešava. To mi je uvek fascinantno. Mladi ljudi sada mnogo više putuju i dosta su informisani, a Internet,  kao planetarno čudo, takođe je dosta promenio stvari.

Na polju kulture delujete kao umetnik, kao direktor najznačajnijeg pozorišnog festivala u regionu i istoimenog teatra, i kao pedagog. Koje su manjkavosti našeg kulturnog sistema sa kojima se najčešće susrećete i koje smatrate najštetnijim?

Po meni, ceo sistem u ovom trenutku ne dozvoljava da se čovek ozbiljno bavi svojim poslom. Dobar model funkcionisanja, na primer, bio bi onaj koji ima recimo Bitef, mada i tu ima prostora za razne korekcije, ali u suštini njega čini mala grupa zaposlenih, svi ostali se udružuju po projektu, i to se reguliše veoma preciznim ugovornim obavezama. To donosi svest o odgovornosti, i o posledicama ukoliko obaveze ne ispunjavaš. Sve dok se ne ostvari takva vrsta discipline, ništa se ne može promeniti. U ovom sistemu, sa ovakvom institucijom proba, nemoguće je napraviti ozbiljne rezultate u pozorištu; to može da se desi samo u pojedinačnom slučaju, gotovo kao eksces. Proba treba da je potpuno posvećeno mesto, u kome rade koncentrisani ljudi, koji rade samo to, i tek tada možemo očekivati dobar rezultat. Predstave kojima se mi divimo i čudimo na Bitefu, deo su jednog drugačijeg procesa, nastaju u potpuno drugačijim uslovima. Kada se kod nas pojavi odlična predstava, to znači da su neki talentovani ljudi uspeli da nađu neki svoj način, a ne da je ovakav sistem zaslužan za te ljude i predstavu.