Obred društvenog prelaza

Formalno, tranzicija je način državnog pristupanja Evropskoj uniji. Sadržinski, tranzicija predstavlja pravno-političko sazrevanje jedne pravno-politički nezrele države i otvaranje jednog više ili manje zatvorenog društva. Dakle, tranzicija je vid političke i socijalne inicijacije, svojevrstan društveni obred prelaza, tj. obred društvenog prelaza (rite de passage; rite de transition).

Preoblikovanje i razgraničavanje sfera države i društva, politike i ekonomije, politike i kulture, individualnih i kolektivnih prava (etničkih, verskih, polnih, seksualnih), privatne i javne sfere – proces je veoma različit među tranzicionim državama, u zavisnosti od zatečenog stanja političke kulture. U svakom slučaju, cilj je jedinstven: ustavna, parlamentarna država koja ne favorizuje nijedan kolektivni identitet naspram individualnog i koja građanima ne propisuje šta treba da žele, u šta treba da veruju ili da ne veruju, kako treba da misle i kako da žive.

Između Scile protekcionizma i Haribde autizma

Postoji, međutim, jedna neuporedivo očiglednija razlika, od dosad pobrojanih, između evropskih država u tranziciji i onih u Uniji. Prve su, svaka u svom stepenu, siromašne, a druge, svaka ponaosob, bogate. Dok su se zapadnoevropske zemlje razvijale kontinuirano i pluralno, ostalima u Evropi razvoj je bio dugotrajno prekinut monističkim dekretom koji je, i u političkom i u ekonomskom pogledu, devastirao društvo. Participirati u evropskom savezu, za tranziciono društvo predstavlja i mogućnost prevazilaženja siromaštva, a za njegove građane, uz jednakost pred zakonom, uz slobodu mišljenja i zborenja, uz slobodu kretanja i nastanjivanja – mogućnost izbora posla i solidan život od sopstvenog rada.

Dakako, sve ove pretpostavke pravne države i otvorenog društva nisu u potpunosti i podjednako zadovoljene u državama Evropske unije, ali to ne znači da upravo u Evropskoj uniji nije postignut najveći stepen njihovog ostvarenja. Osim toga, u evropskoj zajednici država postignut je najveći postojeći stepen slobode društvene kritike i njene delotvornosti; kritike koja prstom upire upravo na oblike izvitoperavanja liberalnih principa demokratskog društva, a u sebe uključuje kao predmet i sebičnu, selektivnu, arogantnu spoljnu politiku Unije prema ostalim evropskim (i neevropskim) državama, te njenu neumerenu zavisnost od strateških ciljeva SAD.

Evropska unija, upravo iz razloga slobode kritike, najpouzdanije jemči individualne slobode čoveka. Težnja zemalja bivšeg sovjetskog uticaja ka zajedničkoj evropskoj budućnosti, najkraće rečeno, predstavlja priznavanje dostojanstva čoveka kao najveće vrednosti. Ta vrednost, tokom pola veka, u istoriji ovih zemalja bila je drakonski ponižena.

Za razliku od drugih dr      žava bivšeg revolucionarnog socijalizma, od kojih je većina ušla u Evropsku uniju, Srbija je (kao članica tadašnje jugoslovenske federacije) jedina, uz SSSR, svoj rigidni socijalizam izvojevala sopstvenom revolucionarnom delatnošću. Stoga, a zatim i zbog ostrašćene ratne etno-nacionalističke politike tokom devedesetih, Srbija je kasno ušla u tranziciju, započetu rušenjem Berlinskog zida. Naposletku i bombardovana, naša država se u novom milenijumu obrela sa slabim političkim i, još slabijim, ekonomskim kapitalom.

Divergentno tumačene, ovakve okolnosti su uticale na stvaranje dva ekstremna, suprotstavljena stava o obliku tranzicije kod nas. Jedan, koji smatra da je Srbija nesposobna za tranziciju, priziva protekcionizam. Drugi, negativan prema evropskoj politici, zalaže se za oblik političkog autizma, u kojem je tranzicija izlišna.

Prvi stav, najpregnantnije je izložio sociolog Slobodan Inić, svojedobno jedan od najžustrijih kritičara Miloševićevog režima. Početkom 2000. godine, dakle, pre nego što će pasti autoritarni režim, i nekoliko meseci pre svoje smrti, Inić kaže: „U Srbiji bi od koristi bila izvjesna ksenokratska politička forma društva i nacionalnog stanja pod kojim je moguće najefikasnije započeti provoditi demokratsku tranziciju s bitnim oslonom na Pakt o stabilnosti.“

Drugi stav najbolje je izrazio slavni reditelj Emir Kusturica na ovogodišnjem mitingu pod geslom „Kosovo je Srbija“. „17. februar je dan iza koga bi trebalo da krene 18. Međutim, do broja 18. će se čekati. Treba da se napravi novi kalendar, novo brojanje. Taj kalendar će čekati dok novog 17. Kosovo ne bude slobodno“, rekao je tada Kusturica, podstaknut kršenjem međunarodnog prava od strane Evropske unije i SAD.

I stav o nesposobnosti Srbije za promenu i stav o nepotrebnosti promene u Srbiji, predstavljaju – jedan indirektno, drugi direktno – negiranje tranzicije. Još uvek u visokom stadijumu korupcije i sa neujednačenim i netransparentnim kriterijumima za pretvaranje društvene u privatnu imovinu, Srbija je – voljom građana i, ne treba smetnuti s uma, uz finansijsku pomoć EU – počevši sa vladom premijera Đinđića, tranziciono društvo.

Angažman

U tranziciji države i društva preobražava se i uloga angažovanog intelektualca. Njegova egzistencija više nije ugrožena, dok ciljevi njegove kritike postaju partikularni a njegove metode diferencijalne.

U jednopartijskom sistemu, koji je nedemokratsko per definitionem, angažovani intelektualac kritikuje ideologizovano društvo i pred sobom ima totalni cilj njegovog ukidanja. U pluralnom, demokratskom društvu, razlučenom od države i zasnovanom na individualnim pravima čoveka – kritika angažovanog intelektualca je partikularna. Kritička delatnost u pluralnom društvu bazira se na analizi vidova moći – koji, na različitim nivoima, ugrožavaju slobodu drugog – i na zahtevu za njihovim ukidanjem.

„Uloga intelektualca/ke nije više da se postavi ‘negde ispred i po strani’ u cilju izražavanja prigušene istine kolektivnog; nego da se bori protiv oblika moći koji ga/je pretvaraju u objekat i instrument u sferi ‘znanja’, ‘istine’, ‘svesti’ i ‘diskursa’“, tvrdi Mišel Fuko. Sledeći ovaj stav, koji priziva ozbiljnu kritičnost, a odvaja se od kritike svega postojećeg – ukazujući da je ona, imajući pred sobom totalni cilj, totalitarna – možemo zaključiti kako je zadatak angažovanog intelektualca u slobodnom svetu borba protiv svih postojećih oblika moći, koji se nalaze prikriveni ne samo u strukturama države, nego i u zatvorima, fabrikama, školama, porodici itd.