Kuda ide ovaj svet

Time što je zadao sebi cilj da prikazuje nove pozorišne tendencije, Bitef je uskočio u trku sa samim sobom – kako prevazilaziti sebe, iz godine u godinu? Ove godine, pod motom „Tragedija – tragikomedija našeg vremena“, Bitef nam predstavlja mnoga zvučna pozorišna imena i, ne računajući jubilarne godine, čini se da će po ovome biti izuzetan. Ko do sada nije imao prilike da vidi dela (azbučnim redom) Hajnera Gebelsa, Gočeva, Martalera, Vide Ognjenović, Suzan Osten, Fila Soltanova, Meg Stjuart, Urbana, Hermanisa ili Bojane Cvejić, krajnje je vreme da nabavi karte za 42. Bitef 2008.
Na ovogodišnjem festivalu nisu sve predstave ni tragedije ni tragikomedije, ali sigurno da Eshilovi Persijanci, u režiji Dimitera Gočeva i izvođenju Deutsches Theatre-a, i Sofoklov Car Edip, rediteljke Ognjenović u izvođenju Narodnog pozorišta u Beogradu, preispituju mogućnosti tragedije u savremenom društvu i kao žanra i putem analize socioloških, antropoloških, političkih, komunikoloških, civilizacijskih ili urbanih problema.
Predstava bez glumaca
Takve analize i porazna nemogućnost čiste tragičke emocije, bliske su i drugim stvaraocima. Meg Stjuart, američka koreografkinja naturalizovana u Belgiji, rado se odlučuje za koautorstvo uz drugog, takođe samosvojnog stvaraoca. MOŽDA SPAVA je njen duet s austrijskim koreografom i plesačem Filipom Gemaherom o pokušajima borbe s činjenicom da ništa u ljudskom životu nije zauvek. U čistom prostoru s projekcijama efemernih cvetova u pozadini, dvoje plesača su sićušne figure koje igraju između snova i želja, tugovanja i novih susretanja.
Izazvani savremenim načinom života koji je bitno promenio našu percepciju, mnogi stvaraoci pribegavaju iskazu putem kombinovanja tehnika i upotrebom proširenih medija. Spektakl Manje-više beskonačno, autora Orelijana Borija i Fila Soltanova, kojim se otvara 42. Bitef, podredio je sve razvojne elemente predstave analizi apstraktnog geometrijskog pojma linije, a u spektakl su uneti elementi cirkuskog humora i napetost.
Orkestriranje muzike, video-arta i scenskog doživljaja na način Hajnera Gebelsa upoznali smo na Bitefu pre dve godine u njegovoj predstavi Eraritjaritjaka – Muzej fraza. Ovogodišnja predstava Štifterove stvari (produkcija Théâtre Vidy-Lausanne) još jedan je dokaz njegove nesvakidašnje kreativne potrebe da komponuje muziku i režira prostor, obilato se koristeći razvijenim mogućnostima digitalne tehnologije. Gebels se vratio prilično zaboravljenom piscu i naučniku devetnaestog veka Štifteru, pomnom posmatraču stvari oko sebe. Ovaj put, moć stvari da prenose poruku dovedena je do krajnjeg smisla, s obzirom na to da živih izvođača nema. Gebels je ovim delom moguće indirektno ostvario snove Edvarda Gordona Krejga o pročišćenim apstraktnim (arhitektonskim) formama i obrednom tonu dešavanja. U predstavi bez glumaca, digitalna muzika je bitan pokretač promena – svetlosti, odraza na elektrolitičnoj vodi, igre samih mehaničko-digitalnih klavira i velike aparature oko njih. Kao da je Gebels dosledno pokušao inscenirati poznate Rilkeove stihove: „kako se čak i žalobni jad pretvara čisto u oblik, služi kao stvar, il' mre i s one strane blaženo ishodi iz violine”. Ove stvari, „što žive od našeg umiranja”, upozoravaju na srljanje egocentrizma i, opštije rečeno, evropocentrizma. Uz citat iz opisa prirode Adalberta Štiftera Portfelj moga pradede, čija ozbiljnost i naglasci zvuče drevno, ali ih baršunast glas odsutnog glumca boji nama bliskom emocijom, Gebels je ukomponovao i intervju s filozofom Klodom Levi-Strosom. Na sceni sâm ekran iščitava detalje s jednog srednjoevropskog prizora lova iz XVII veka.
Pakao u sanatorijumu
Kuda ide ovaj svet, pitanje je koje postavlja Krištof Martaler u predstavi Manjak prostora (u koprodukciji Rote Fabrik iz Ciriha i die produktion GmbH iz Bazela). U jedno izdvojeno i ekskluzivno, recimo, neko alpsko lečilište za savremene boljke – ugojenost, ovisnost, depresiju, koji je istovremeno i sanatorijum za umiruće i wellness spa centar za bogatije slojeve – stižu prvi posetioci. To je krajnja stanica uspinjače. Preimućstvo da se tu dospe preokreće se u pakao i paklene muke. Ali umesto da se sklone, ako ne uspinjačom koja ih je elegantno popela dotle, barem slobodnim spustom, prispeli gosti se pokoravaju svim metodima ovog nazovi medicinskog centra. Nema sumnje, oni predano veruju svojim izabranim božanstvima i novoj religiji – kurama mršavljenja, podmlađivanja i zahvatima hirurške estetike. Jedan recepcionar i administrator kome predaju svoje uzorke urina simultano prerasta u ispovednika i anđela iz drugog sveta kome dragovoljno polažu račune. I, tako, nadajući se raju, horski pevaju „Uživajmo u rajskoj sreći”, poslednji stav Malerove Četvrte simfonije o miloj ovčici koju Irod ubija i o volu kojeg kolje apostol Luka. Premda je po svom ambijentu sasvim netipična, Martalerovu predstavu Manjak prostora odlikuje ironija i ogoljena bespoštedna kritika kolektivnog ponašanja kakvu smo mogli videti i u predstavi Evropejci, crkli dabogda! koja je prikazana na Bitefu pre desetak godina. Ovi pacijenti sinhronizovano pevaju, osim Malera, poznate šlagere, sviraju Bahove arije, a njihova zaokupljenost banjskom zabavom izaziva smeh u gledalištu. No, preko apsurdnih i duhovitih situacija pruža se apokaliptična senka po kojoj ova Martalerova predstava jasno asocira na metaforu Čarobnog brega Tomasa Mana.
S čarapom preko glave u hiperrealnost
Dirljivo i smešno su možda najobuhvatnije odrednice da se opiše predstava Alvisa Hermanisa Sonja, po priči Tatjane Tolstoj, u izvođenju Jaunais Rigas teatrisa iz Litvanije. Na prvi pogled može se učiniti da se među Bitefovim predstavama Hermanisova izdvaja po realističkom ambijentu, ali mnoštvo detalja kao tačna slika jednog života prevazilazi podređenost scenografije realističkoj funkciji. Pre bi se moglo reći da je prostor u kome Hermanis zadržava svoje likove hiperrealističan i tako, svojom naglašenom iluzornošću, oslobođen za razvoj priče u svakom smeru. Kada dva intrudera, kao provalnici s čarapom preko glave, upadnu u taj hiperrealni svet, niste sigurni da li je posredi krađa ili podmetačina, hoće li se situacija razviti u triler, ili politički triler? Iznenađenje i smeh utoliko su veći kad shvatimo da su ovi likovi bez lica prihvatili – tu pred nama – drugi rod (muškarac igra glavnu junakinju), možda jezik (govori se ruski), ime, ukus, navike... Jedan od uljeza živeće ličnu istoriju usedelice Sonje, a drugi njenog nerazdvojnog znanca komentatora. Hermanis ovakvim postupkom zadire duboko u našu intimu: kako lako navlačimo uloge koje nam okolina dodeli, i kako smo pod njima izolovani, usamljeni. U neprekidnom hodu između humorne situacije i ljudske ranjivosti, traje uzbuđenje ovom predstavom, sve dok se u kulminativnom času ne budu spojili spoljni kritički pogled i dirljivost unutarnjeg u jedno, i time okončali dramu.
Egzodus i aparthejd
Hoće li određenje opere Don Đovani na muziku V. A. Mocarta, u režiji Bojane Cvejić (koprodukcija Jugokoncerta i Beogradskog sajma, uz podršku Bitef teatra), biti više tragično ili tragikomično viđenje jedne ljudske sudbine, ili će im pak oboma izmaći, za sada ne znamo, pošto je reč o Bitefovoj premijeri čije probe još uvek traju.
Još jedna domaća predstava pariraće svetskim imenima, Brecht – the Hardcore Machine u režiji Andraša Urbana i izvođenju Pozorišta „Kostolanji Deže” iz Subotice. Urbanovo književno polazište su Bukovske elegije B. Brehta, ali je njegovo scensko tumačenje zadrlo u suštinu Brehtovog pozorišta.
Kao i sve drugo, i dosledno izmicanje tragičkog u savremenom svetu ima svoj izuzetak. U Specijalnom programu 42. Bitefa susrešćemo se s predstavom o iskustvu prevodilaca po završetku režima aparthejda u Južnoafričkoj Republici. Prevodioci nisu ni direktne žrtve ni nasilnici, mada su, prenoseći značenja rečenog, možda danas spremniji od ikog da budu naši medijatori bola i katarzisa.
Na drugačiji način, ali jednako podstaknuta ličnim iskustvom, govori i predstava Hoćete li ikad opet biti srećni? Sanje Mitrović (produkcija Centra za kulturnu dekontaminaciju i Het Veem-a iz Amsterdama). To je paralelna priča o egzodusu pred ratom u bivšoj Jugoslaviji i saznanjima koje nosi mladi Nemac o svojim precima u Drugom svetskom ratu.
I za kraj, daću sebi slobodu da primetim kako mi se čini da će ovaj Bitef, tamo, iz neke daljine, skrenuti na sebe tihi pogled – Hajnera Milera.