Nikada nisam pomislila da sam kao žena diskriminisana

Kćerka dve važne ličnosti u istoriji filma: italijanskog neorealiste, reditelja Roberta Roselinija i nezaboravne švedske glumice Ingrid Bergman – Izabela Roselini, na upravo završenom 76. Kanskom festivalu pojavila se na samo dan i po kako bi lično prisustvovala svetskoj premijeri takmičarskog filma „Himera” Aliće Rorvaher.

U Kan je, na iznenađenje članova filmske ekipe i svih onih koji su je ovde čekali, stigla pravo iz Beograda gde je na poziv Beogradskog festivala igre odigrala monodramu koju je napisala i sa kojom ima svetsku turneju.

Poznato je da je Roselinijeva svoju karijeru započela kao model čije je lice krasilo naslovnice više od petsto svetskih časopisa i čak 24 naslovnice kultnog „Voga” i da je u film kročila 1979. godine odigravši ulogu u filmu braće Tavijani „Livada”. Od tada pa do danas sarađivala je sa rediteljima poput Roberta Zemekisa, Dejvida O. Rasela, Roberta Vilsona, Pitera Vira, Dejvida Linča i proslavila se u filmskim naslovima: „Plavi somot”, „Divlji u srcu”, „Bele noći”, „Rodžer Dodžer”, „Neustrašiva”, „Najtužnija muzika na svetu”...

Danas i sa doktoratom iz etologije o ponašanju i zaštiti životinja, sa životinjskom farmom „Mama”, sa serijom kratkih filmova sa rediteljskim potpisom i nizom pozorišnih predstava (majka je dvoje dece i baka) Izabela Roselini i dalje igra u filmovima i zrači sa plakata kozmetičke kuće „Lankom” u čije se krilo posle 23 godine ponovo vratila.

U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” vođenim u Kanu u Italijanskom paviljonu u hotelu „Mažestik”, Roselinijeva sumira utiske boravka u Beogradu, govori o prednostima starijeg životnog doba, novoj ulozi i lepoti postojanja...

Život je čudo, u Kanu dobijam poruku da ste vi u Beogradu, a trebalo je da razgovaramo ovde.

Ha, ha, ha, za one koji su na Kanskom festivalu ostatak sveta je tajna, kao da ništa drugo ne postoji osim filmova u Kanu. Imala sam dobru zabavu u Beogradu, prvi put sam bila u njemu. I apsolutno sam zavolela Aju Jung sa kojom sam se dogovorila da dođem na njen festival igre, ona je neverovatna osoba. Plus, dobila sam od nje i psa. Kako nisam mogla da ga povedem sada sa sobom, doneće ga na moju farmu u junu. Bilo je zadovoljstvo biti u Beogradu.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu ste odigrali svoju monodramu?

Da, „Darvinov osmeh” koja spaja evoluciju i glumu, nauku i umetnost i sa kojom imam turneju po svetu. Putujem sa njom sa svoja dva prijatelja koji su umetnički direktori, a takođe i brinu o tehničkim aspektima predstave i osvetljenju. Komentarisali smo kako je lepo što smo se umrežili i sa Beogradom i manjim centrom u Srbiji koji je prihvatilište za životinje (u Zaječaru, prim.aut.) i što je deo prihoda od ulaznica za moju predstavu otišao tamo.

Knjiga Čarlsa Darvina pomogla vam je u nastanku monologa i vašem boljem razumevanju i međuljudskih i međuživotinjskih odnosa?

Jeste, ali nije nevažno to što sam ja u svojim poznim godinama života rešila da upišem master iz etologije i postanem magistar. Duboko sam uronila u ponašanje životinja i onda sam počela i da pišem monologe i snimam kratke komične filmove o životinjama za jutjub kanal. Dakle, ovi monolozi su uvek komični, ali naučno tačni i nisam očekivala da će mi otvoriti sasvim novu karijeru, vezati me još čvršće za pozorište i otvoriti vrata u novi svet, zato što sam mislila da je prekasno za mene. Mislila sam da to ne može da funkcioniše, jer dešavalo se mnogim starijim modelima i glumicama da počnu nešto novo i da to ne uspe. Međutim, moja radoznalost da proučavam i saznam više o ponašanju životinja dovelo me je i do neke vrste nove karijere u ovih poslednjih dvadeset godina.

Ipak je sve vezano za glumu pa i ovo, a niste nestali ni sa velikog ekrana?

Nisam, ali budimo realni – ima me sve manje i moje filmske uloge su sve sporednije. To je i zbog mojih godina u kojima sam, ali i zbog toga što sam ja oduvek bila stranac gde god da jesam. Oduvek je postojao taj problem mog akcenta na bilo kom jeziku da igram. Ovo što već dugo radim sa mojim znanjem iz etologije i te kratke filmske, ali i pozorišne forme koje stvaram ne znači da sam ponovo izmislila samu sebe, već je to neka vrsta mog produženog stvaralačkog i glumačkog trajanja. Možda to što stvaram nije uspešno kao što su filmska dela Dejvida Linča sa kojim sam toliko sarađivala, ali su meni važna i mene ispunjavaju. Uz to, pokrenula sam i imam svoju životinjsku farmu koja se zove „Mama” i veoma smo aktivni na tom planu.

Farma i poljoprivreda su vas na neobičan način povezali i sa rediteljkom Aliće Rorvaher?

Da, jer je ona kćerka pčelara i tamo gde su njena sestra Alba i ona odrastale u Italiji poljoprivreda ima duboku tradiciju i ljudi je duboko razumeju. Aliće je sjajan reditelj, gledala sam njene prethodne filmove i rado sam se odazvala pozivu da učestvujem u „Himeri”. Igram tu neobičnu staricu u tom još neobičnijem spoju italijanske realnosti i italijanske antike. Sve ja to negde nosim u svojim genima, moj otac je takve stvari imao u svojim filmovima, a i tu je ta večna, prelepa scena moje majke snimljene u Pompeji kako gleda zagrljeni par kojeg je lava zauvek ostavila u tom zagrljaju. Film „Himera” je o ljudima koji otkopavaju antičke grobove i otkrivaju spone između sveta mrtvih i živih i ljubavi koja nikada nije nestala. Aliće Rorvaher ima poseban talenat. I ne pravim veliku razliku između toga da budem u glavnoj ili da budem u maloj ulozi. Divno je raditi sa talentom. Divno je raditi sa ženama, posebno ako imaju važan glas.

Mislite li da je važno da što više žena režiraju filmove?

Mislim da jeste, jer donose sa sobom različite poglede i drugačije priče.

I dalje imate tu magičnu privlačnost na ekranu, u tim ulogama u filmovima koji se bave nekom vrstom transgresije. Izgleda da vam je veoma udobno između svetova?

Jeste, i sve je to nekako stvar i mog porekla. Moj otac Italijan bio je veoma eksperimentalni filmski stvaralac. Danas je poštovan kao veliki majstor, ali možda bi uživao u svom životu da je bio toliko sposoban za funkciju centralnog nezavisnog umetnika tako da mislim da mi je taj svet poznat. Rekla sam već da sam pomalo svugde stranac, odrasla sam kao kćerka Šveđanke i oca Italojana, živela u Italiji, Francuskoj, Sjedinjenim Američkim Državama. Svugde pripadam i nigde ne pripadam.

Oseća se to i u liku ostarele umetnice Flore u „Himeri”, naročito u scenama odnosa sa likom Italije u tumačenju Karol Duarte?

Taj odnos između Flore i Italije je ponekad nepristojno grub, a ponekad tako velikodušan i nežan. Jedna je stara i sreće se u paklu, a druga je mlada i treba joj pomoć. I one pomažu jedna drugoj na oportunistički način, jer jedna drugoj ne govore o problemima ali ih dobro znaju. Jedna drugu zapravo iskorišćavaju, ali su srećne. Starica spava u prokisloj kući, ali je to bar dom. A i Italija ima krov nad glavom i tanjir hrane.

Deluje mi da imate neki spokojan i duhovit pogled na život. Je li vas tome naučilo iskustvom ili ste rođeni takvi?

Ne znam, možda sam samo veoma iznenađena životom. Postoji sistem u industriji zabave koji nije baš omogućio ženama potpuni kreativni pristup, ali ipak nikada nisam pomislila da sam kao žena diskriminisana. Sada sam stara i ne traže da skinem odeću, a i vreme i društvo se promenilo nabolje, žene su sad ipak više zaštićene. Više me na intervjuima ne pitaju da li imam muža ili dečka, sada to više nije politički korektno pitati i lakše se diše. Hajde da govorimo i o tom koliko je čovek lep i u svojim poznijim godinama, ne mora samo mladost da bude ideal lepote.

Koja je vaša definicija lepote?

Umesto odgovora ispričaću vam nešto. Radila sam godinama kao model i zaštitno lice kozmetičke kompanije „Lankom” i onda su mi, kada sam prevalila svoju četrdesetu godinu, rekli da odem jer sam „prestara”. Pitala sam ih: „Zašto, pa zar nismo zajedno uspešni?”, a odgovorili su mi : „Tvoj san da ostaneš na reklami nije stvarnost.” I onda, čak 23 godine kasnije ponovo su me pozvali nazad da se vratim i bila sam i iznenađena, ali i dirnuta tom njihovom željom i za „starim” i za „staračkim” licem. Znam da „Lankom” nije politički pokret niti se oni bave pokretom „MeToo”, već moraju da prodaju proizvode i zarade. Oni su samo dali svoj odgovor društvu u onome što društvo želi. I postoji stvarna potreba da se definiše sofisticiranost, elegancija, ali ne i lepota kao seksualni objekat.