Mladež u gradu, katuni pusti

Od našeg stalnog dopisnika
Kolašin – Ima li koga?! – nekoliko puta uzvikujemo ne mogavši da dešifrujemo „bravu” na plotu kojim je ograđena koliba najstarijeg izdiglije na celoj Sinjajevini, u katunu Potrk, Novaka – Šaća Bulatovića.

„Evo me, evo”, začu se iz kolibe muški glas, a potom pred kolibu iskoči starina Novak, i u tren razmandali brave. Tek tada videsmo da je reč o jednostavnoj napravi, ali neretko jednostavno je i najteže.

„Bogami sam ja u godinama, a godine čine svoje, pa se lapi. Niste bez neke stigli u ovu vrlet. Ali, kada ste mi u kuću banuli pokušaću da vam kažem koliko znam i umem“, započinje monolog naš sedamdesetpetogodišnji domaćin. „Sećam se da je ovde 1939. godine u devet katuna bilo 35 hiljada mala, a sada samo 200 ovaca i 100 krava.”

Nedavno su Šaćo i njegova žena Simona sagradili prelepu kolibu i veliku štalu kakvih nema na celoj planini.

„Sada se ovde spalo na nisko. U svakom pogledu. Stočarstvu je odzvonilo. Verovali ili ne, kada se završio Drugi svetski rat ovde je svaki domaćin imao od dvadeset do 100 brava. Sada jedva da čuješ da blekne“, priča nam naš domaćin. „Mladež sjavila ka gradu. Vazdan će o pašteti da živi a neće da radi. Pa zar Bog nije čoveka stvorio da radi a on da mu pomaže.”

I neće Šaćo, kao mnogi gorštaci, „da potamani svakog ko je u politici”. Ima on svoju varijantu. Ume starina da poređa interese i protokol, tradiciju i gostoprimstvo. Nerado se seća takvih primera u kojima su mu čak i prve komšije sve to porušile, kao da „više neće da se živi“ ili kao „da je sve počelo od juče”.

„Mi se žalimo na rukovodstvo, i to je greška. Ne može rukovodstvo da čuva, mora biti čobana. Ali vlast je kriva što daje socijalnu pomoć onima koji mogu da rade. Zato su njive napuštene, a livade u korov pretvorene. Ne znaju da se nije nekada džaba govorilo – živo je život”

Šaćo veruje da je mlade moguće vratiti na selo jedino ako se budu davali krediti za stočni fond, a stočarima obezbeđivao radni staž.

„Ovo što sada vlast čašćava pojedine domaćine kravom, to je glupost. Eto, recimo, ovde je bio ministar poljoprivrede Milutin Simović i nije svraćao kod mene, ne zato što nije hteo, već zato što ga partijski poverenici vode kod njih. Ja im kažem, on je ministar i meni, a to što ga nisam glasao, ja ga poštujem i cenim kao čoveka – kao da mu u obraze krv udari.

Veruje naš sagovornik da su i njegove krave jednako značajne za stočni fond Crne Gore, kao i onih drugih koji imaju naklon iz „državnih jasala”. Ne želi da ima omraze sa komšijama zbog toga, već hoće da istera „politiku sa pašnjaka i iz štala”. Da čobani stada čuvaju, planinke kajmak i sir kupe, a oni „dole u visokim domovima neka misle o sudbini seljaka i države”.

„Jer lakše je raditi nego misliti. U mnogim slučajevima i prilikama”, zaključi Šaćo.

A misli ovaj vitalni deda da je došlo doba kada će se ponovo domaćinu u obor gledati i po njemu ceniti među stočarima kada je imetak u pitanju, a po reči među ljudima. On je takođe uveren da bi mladi želeli sve imati okrunjeno i gotovo na stolu.

„Da ništa rukom ne taknu, a sve da imaju. Uvek im drugi krivi. Ne može Milo nikome kuvati ni ručak ni večeru. Posle Mila doći će neki drugi Milo, a oni će i dalje isto govoriti, sve manje imati i po gradovima gladovati.”