Ekskurzije, opet

U septembru se đaci razvrstavaju na one čiji roditelji pate od manjka finansijskog dostojanstva, pa silom prilika idu ili ne idu na ekskurziju. Mada je, čini se, Ministarstvo prosvete još odavno „dekretom” moglo da ukine zajedničke školske izlete i poštedi mnoge porodice mučnih objašnjenja i troškova, zbog kojih jedino zadovoljno trljaju ruke razredne starešine, direktori škola i turističke agencije.

Što tako ne rade nemački đaci, pa ni francuski, španski? Ako im se putuje oni to čine vikendom sa roditeljima. Mi ne.

Ako je roditeljima posle povratka sa letovanja, plaćanja rate za more, kupovine knjiga, mesečnog troška za učenje stranog jezika u privatnoj školi preteklo para, zašto ne bi cela familija pošla na salaš da predahne. Ma, haj`te molim vas! Kome je do putovanja kad po novčaniku prebira i poslednju paricu?

Pa, pre svega, nastavnicima koji vode đake na ekskurziju. Dobro, i Ministarstvu prosvete koje u ime socijalnog mira u školama na početku školske godine bez dinara troška iz budžeta nabacuje zadovoljan osmeh na lica razrednih starešina. Dnevnica puta broj đaka. Trista, petsto dinara, hiljadu, dve, tri, sve zavisi od toga koliko ekskurzija traje, mada su one u inostranstvu najisplativije, ali su privilegija predavača u srednjoj školi, jer osnovce baš i nije zgodno vodati po stranim autoputevima i hotelima. Princip je isti. Otputuješ, vratiš se i – gotovo. Najmanje 15 hiljadarki u džepu, možda i tri-četiri puta više, ako se „patiš” sa đacima do Grčke ili Italije. Prethodno ih dobro ubeđujući da će provod biti bogovski, ako se niko ne bude (p)odvajao i ostajao kod kuće zbog troškova. Ipak se to plaća u pet rata, „da roditelji ne osete”. Šta je tu korisno za đake, njihovo obrazovanje, niko i ne pita.

O tome šta na tom putu može da se dogodi (a i događalo se, nažalost) i žalopojkama profesora kojima „puca glava od brige kada vode 30 mladih ljudi puštenih s lanca”, ne bismo ovom prilikom, jer kada nema ekskurzija nema ni strahovanja od tuča, upropašćenih hotela, pijanih momaka. Jeste: nema ni dnevnica, a to baš i nije zgodno. Navika je teška boljka.

Kada se na roditeljskom sastanku nađe i neki „nadobudni” otac, koji pita gluposti poput one „kakva je svrha putovanja mališana od osam godina u Sokobanju”, ili zašto jednodnevni izlet za prvake od 1.800 dinara sem prevoza do odredišta ne podrazumeva i tanjir tople supe, da se lakše svare poneti sendviči, naravno prvo počne da se mršti učitelj, a onda i roditelji najskromnijih mogućnosti. Oni će nositi plastične papuče i džemperčić, ali njihovo će dete ići na izlet, samo da se ne izdvaja od drugih. Da su se izdvojili – ostalo bi im pet hiljadarki u džepu da kupe cipele i jaknu. Sebi ili detetu, svejedno. Ovako su kupili garderobu profesorkinoj ćerki, direktorovom sinu i napunili kasu turističkoj agenciji. Sića para za toliko dostojanstva. Šta tu više da se kaže?