Lobotomija ljudske svesti

Posle Drugog svetskog rata, čovečanstvo se vratilo humanizaciji ljudskih odnosa u svetskim razmerama, pre svega opštom osudom nacizma kao krajnje psihopatološke ideologije. Nirnberški proces je doveo čovečanstvo do izvesne katarze koja je potrajala samo 15 godina duže od pauze između prva dva svetska rata.

Predizborna kampanja u Austriji 1986. godine otkrila je skrivanu istinu: bivši generalni sekretar UN Kurt Valdhajm, predsednički kandidat Austrije, bio je Hitlerov mladi vojnik na prostoru razbijene Kraljevine Jugoslavije. To je, pod pritiskom jakog jevrejskog lobija, priznao, negirajući da je počinio bilo kakav zločin. Potom je mreža ostataka hitlerovske vojske počela da izranja i u nemačkom državnom establišmentu (H. D. Genšer, H. Šmit, H. Kol i drugi), kao što je počela da uzdiže glave fašistička emigracija širom sveta. (A. Artuković i D. Šakić su izručeni SFRJ kao Pavelićevi vojnici da bi im se navodno sudilo u SFRJ, a „izdržavali su kaznu” uz visoku medicinsku negu u udobnim uslovima u Zagrebu. Čak su neki i sahranjeni uz političke i verske počasti.). I Titov najmlađi general Franjo Tuđman delovao je 1990. po ideologiji M. Luburića i A. Pavelića, što je i javno saopštio na Brionima. Nacizam i dalje diže glavu u mnogim državama, ali i na Kosmetu i u Ukrajini.

Umesto da svetske sile ostanu ujedinjene u borbi protiv regenerisanja nacizma, SAD s EU i NATO-om već 24 godine vode dve potpuno nedosledne politike. Sa jedne strane zverski bombarduju Srbiju 1999, otimaju nam Kosmet, nastavljaju agresiju na severu Afrike i Bliskom istoku bez međunarodne osude i stvaraju prvi nered svetskih razmera posle Drugog svetskog rata, uz ogromne ruševine, oštećenja civilizacijskih tekovina, milione ljudskih žrtava, izbeglica, beskućnika i unesrećenih invalida. Sve to rade na teritorijama suverenih država, bez osećanja krivice, stida, pokajanja i trunke empatije. S druge strane uvode Ukrajinu u rat s Rusijom, kao „zaštitnici” ukrajinskog suvereniteta, uz maksimalnu finansijsku, materijalnu, logističku i svaku drugu podršku tragičarima koji ne znaju šta rade. Gurnuti su u rat radi etničkog, verskog i kulturološkog čišćenja Ukrajine od Rusa i svih ruskih tragova s cele njene teritorije, iako su do juče živeli u zajedničkoj državi i odbranili je od Hitlerove najezde, uz 26 miliona zajedničkih ljudskih žrtava. Ponovljen scenario iz Hrvatske, BiH, sa Kosmeta, severa Afrike i Bliskog istoka. Kakva se to „humanost” krije iza ovakve dvojnosti? Čini se da Hitler još nije izgubio rat.

U nametnutom prestrojavanju ka globalizaciji sveta došlo je do dobrovoljne, mirne lobotomije – ispiranja mozgova evropskih političara od zverstava iz Prvog i Drugog svetskog rata. Usledio je uspešan mamac bivšim članicama Varšavskog ugovora i drugim odabranim državama za učlanjenje u EU, radi pristupa njenim fondovima za razvoj, po njenim pravilima i učlanjenje u NATO, kao garancije bezbednosti, pod njegovim uslovima. Iako su motivi za sticanje finansijskih sredstava iz fondova EU i iluzije sigurnosti u krilu NATO-a još jaki, u praksi je drugačije. Brisanjem istorijske empirije kao izvora zla u prethodna dva svetska rata, nastupilo je nametanje opšte liberalizacije društvenih odnosa kao njena zamena, ali samo kako i gde Zapad nalaže – navodna demokratizacija društva koja u stvarnosti diše nasiljem. Narušene su ili izvrnute već prihvaćene istorijske, pravne i druge ljudske vrednosti. Sve to vodi ka ugrožavanju stečenih međunarodnih prava i pravni sistem gubi trajnu ulogu i smisao, funkcioniše prema potrebama od danas do sutra. Sve što se opire militarizaciji i globalizaciji sveta u interesu velikih sila izlaže se pritiscima, sankcijama, ratnom neredu do iscrpljenja.

Sve članice NATO-a sada moraju da izručuju svoje postojeće naoružanje Ukrajini i da dopune svoje arsenale kupovinom novog (savremenijeg) upravo od SAD i vodećih država NATO-a. Dobitnik je poznat. Naoružanje se koncentriše u bazama po istočnoj Evropi, prvenstveno smeštenim na teritorijama država u bliskom ili pograničnom području s Rusijom, što znači da su prve na udaru ako dođe do neposrednog sukoba. Svaka članica NATO-a mora da šalje i svoju vojsku gde god to zatraži NATO komanda, potpisan je pristup članstvu i mora se poštovati, u suprotnom slede poslovične sankcije. Snabdevanje energentima i sirovinama odvija se pod strogom kontrolom Amerike, pa se veliki deo profita seli u kase SAD. Svako alternativno snabdevanje, van kontrole i dozvola SAD, podleže određenim sankcijama, pa i miniranju postrojenja, što se desilo „Severnom toku 1 i 2”. Takva nam je stvarnost sa silom.

Posredi je isključivost: ili si pešak na njihovoj šahovskoj tabli ili si na tankom ledu. Granica Evrope nije na Uralu, nego na neodređenom prostoru Ukrajine, kao što NATO granicu Srbije ne vidi na Prokletijama, nego na Kopaoniku. Davi Srbiju s Kosmetom besmislenim razgovorima o „harmonizaciji” odnosa s Prištinom, a priznao je „državu Kosovo”, kao što davi i gnjavi Ukrajinu obećanim članstvom u NATO-u i EU, ali tek kad odbrani svoje granice s Rusijom. Zapadu nisu bitni milioni žrtava i izbeglog stanovništva s porušenim i prezaduženim državama. On vodi besmislen, iscrpljujući taktički rat sa Srbijom i živi rat protiv Rusije tuđim životima, na tuđoj teritoriji, isključivo u svom interesu. SAD 28. maja obeležavaju Dan sećanja na sve svoje izginule vojnike. Zna li američki narod da su, izuzev Građanskog rata u SAD, svi izginuli ratujući u stranim državama za interese finansijske oligarhije? Humano sećanje, zar ne?

Braniti se moramo, a ako je Zapadu potreban (treći svetski) rat, on će ga, nedoslednom politikom i silom, nametnuti. No, lobotomija nešto ne može da poništi: Hitler je uništio desetine miliona ljudi, brojne države, gradove i naselja, ali nije prošao. Svaka okupacija ima svoj kraj.

Miodrag Srbljak,
Kraljevo