Moje srce je u pozorištu

Već od prvih kadrova filma gledaocu potekne voda na usta od siline ukusa i miomirisa hrane i raznoraznih đakonija koji nastaju kao mala gastronomska remek-dela iz ruku Dodena Bufana i Euženi – neodoljivih likova iz filma „Strast Dodena Bufana” francuskog autora vijetnamskog porekla, na 76. Kanskom festivalu nagrađenog „Palmom” za najbolju režiju.

Izvrstan film koji gledaocu priređuje mnoge estetske radosti, neobična ljubavna priča i gastronomski praznik, radnje smeštene negde na kraju devetnaestog veka i inspirisan romanom „Život i strast Dodena Bufana, Gurman” švajcarskog pisca Marsela Rufa. U glavnim ulogama su glumački virtuozi Benoa Mažimel i Žilijet Binoš (film je „MegaCom Films” obezbedio za prikazivanje u Srbiji), koja u intervjuu za „Politiku”, u kanskim odajama čuvene francuske producentske kuće „Gomon”, govori o ovoj svojoj zahtevnoj ali bravurozno odigranoj ulozi, glumačkim tajnama i novom filmu koji uskoro počinje da snima...

Da li kuvate u stvarnom životu?

Da, imam decu, ali srećom i roditelje koji vole da kuvaju. Uglavnom jedem ono što oni skuvaju, ali me to ponekad natera da i ja budem za šporetom. Umem da kuvam, ali iskreno, kad god mogu izbegavam.

Kuvanje u filmu deluje kao vaša velika strast.

Da, jeste moja strast, jer se radi i o stvaranju. Kada se radi o stvaranju, to je kao da kuvate za prijatelje ili porodicu. To je nešto što samo povećava želju za kuvanjem. Kada je svaki dan to je nešto drugo, jer onda to radite iznova i iznova, tri puta dnevno.

Fascinantne su scene pripreme hrane i samog kuvanja u filmu. Kako ste Benoa Mažimel i vi uspeli sve ovo, jer čini se da je reč o koreografiji?

I jeste sve koreografisano, drugačije ne bi moglo, jer je toliko scena kretnji kroz kuhinju, dodavanja pribora i hrane i slično. Nismo imali puno vremena za uvežbavanje, uglavnom smo to činili dan ranije pred snimanje, ali kao glumci morate se tako brzo prilagoditi. To je kao ples. Kao ples sećanja. Ne samo u skladu sa pokretom kamere već i između nas glumaca. Morali smo zaista da se uverimo da svi znamo šta radimo i u kom ritmu to radimo.

Imali ste za savetnike i prave kuvare.

Da, imali smo sa njima sastanke, zapravo prave brze škole kuvanja. Mnogo sam toga naučila. Recimo, da je tajna u korišćenju puno putera svuda, na koji ja nisam navikla, jer obično spremam na ulju. Svašta se zgodno naučilo zbog ovog filma.

Toliko je sunca i strasti u liku Euženi koji tumačite.

Da, Euženi i Doden Bufan se takmiče međusobno, oni sijaju, iz njih izbija to unutrašnje sunce, a to je ono potrebno da se transformišemo kao ljudska bića. Verujem da znate da prolazimo kroz uspone i padove. Kao ljudsko biće morate da prođete kroz mračne strane različitih godišnjih doba da biste bili istiniti, da biste znali šta znači biti ponizan, da biste osećali, ali morate to da transformišete u sjajan proces. I to je ono za šta je potrebna hrabrost, da se napuste određene vrednosti koje transformišu potrebu za poboljšanjem. Dakle, da, mislim da možemo da imamo i zalazak sunca, ali morate pustiti mnoge stvari.

Šta sunce osvetljava u vama?

Veru. Potrebu za stvaranjem, za ljubavlju, rekla bih uopšteno i potrebu za lepotom za koju ne možete objasniti zašto vam je potrebna. Samo vam treba, jer ne želite da živite u teškim stvarima. Jednostavno, želite da odete na mesto gde se vaše srce oseća oslobođeno i mirno.

U ovom filmu epohe ima i feminističkih i filozofskih stavova.

Da, izgleda kao da poznajete ovu damu koja je u kuhinji i čoveka koji jede bez svesti. Ali, mislim da je to zaista njen izbor. Ono što Euženi objašnjava kao pojava i lik jeste da je njen zadatak da služi i stvara, jer je ona kreator u kuhinji. Ona kreira hranu koju ne samo da služi već je pretvara u nešto što će se podići na mesto koje se zove gastronomija. Znaš kada sečeš, kada kuvaš, kada mešaš ulje i postoji namera da duh ulazi u hranu i mislim da je analogija da moramo da podignemo materiju na drugo mesto, da duh mora da se spusti u materiju i da je to tako svojstveno ljudskom biću. Mislim da moramo stvarno da povežemo i duh i materiju. Obično su simbol koncepta ili ideje sa kreatorom – reditelj i glumac, glumac se zaista spaja sa telom, a telo sa duhom onoga što piše na stranici scenarija.

U ovoj filmskoj priči postoji i tamna energija.

Da, zato što dolazi smrt, pa je to pojačalo vrstu hitnosti i bol od razdvajanja. Euženi to skriva. Lično, uvek sam imala jak osećaj u vezi sa smrću, kladim se da je to deo života. Potreba da budem živa, to je zato što znam da je to prolaz u koji odlazim kao što su i ostali otišli, ali najbolji način je da budete iskreni prema onome što osećate.

Da li sada drugačije birate uloge nego kada ste počinjali?

Mislim da je tako. Kao mlada ponekad nisam znala jasno zašto sam za neku ulogu rekla da. Međutim, oduvek sam imala želju za stvaranjem i važno mi je bilo i ostalo poverenje u reditelja. U Tran Anh Hunga sam imala beskrajno poverenje i u samu priču ovog filma o zavisnosti između muškarca i žene, o prefinjenosti ne samo hrane već i te posebne ljubavi koja je prikazana u ovom filmu. To nije uobičajena vrsta ljubavne priče.

Prilikom mnogih susreta sa vama primetila sam da ste odličan posmatrač.

Veoma ste dobro primetili. Volim da posmatram, jer želim da znam šta je unutra, želim da znam tajnu osobe, šta se kuva unutra i to je uvek zanimljivo. Mislim da je za glumce samo posmatranje najbolji način da osete i razumeju ljude. Da otkriju iza čega se ljudi kriju i gde su ta unutrašnja skrivena mesta o kojima želite da znate.

Rano ste prepoznali da je gluma vaš životni put.

Jesam, videla sam predstavu Pitera Bruka kada sam imala 14 godina i bila sam toliko opčinjena time. Bilo mi je fascinantno i pričinilo mi je veliku radost koju sam ponovo želela da osetim. I pomislila sam, ako bih mogla da pružim tu radost ljudima kada bih bila ja na sceni, onda je to ono što želim da radim. Rekla sam majci da želim da budem u pozorištu. Samo sam želela da budem u svetu pozorišta, to je sve. Tu moje srce pripada. I tako mi je majka bila mentor na neki način, zato što me je naterala da gledam predstave, da čitam komade naglas za vreme Božića, raspusta, zajedno sa mojom sestrom, a i moj otac je bio u pozorištu. Ali, ipak sam se osećala kao da sam prilično nezavisna u svom izboru.

Koliko reditelji razumeju glumce i glumačko stvaralaštvo?

Zanimljivo, ali mnogi reditelji ne znaju kako mi pravimo to što pravimo. Kako oživimo nešto što je do pre minut bilo samo na papiru. To je za njih misterija. Zato što je to alhemija u unutrašnjoj alhemiji, niz napisanih reči učiniti živim i istinitim. Reditelj mora da veruje glumcu, a ako glumac nije dobar film je uništen. Vera je to nešto veoma nevidljivo. To je nešto što se dešava unutra. Bila sam fascinirana saznanjem da je Mihael Haneke uzeo časove glume kako bi razumeo kako se gluma dešava i šta je to što se rodi negde duboko iznutra i izađe na površinu. Ali, on je jedan od retkih reditelja koji je to učinio i kojem je posve jasan glumački proces.

Da li je tačno da uskoro počinjete snimanje novog filma, negde u Grčkoj?

Da, počinjem da snimam otprilike za nedelju i po dana. Reč je o filmu „Povratak” Uberta Pazolinija, o povratku Odiseja. Igraću lik Penelope, Odisejeve žene. Ona nije nimalo naivna žena, ona je jaka. Bila sam nedavno na Krfu na probama sa rediteljem i kolegama i da osetim ostrvo. Tek je početak i veoma je teško sada pričati o ulozi. Kuva se polako u meni...