Školsko zvono vida rane

Treći maj 2023. godine postao je dan posle koga će se životi većine građana Srbije deliti na pre i posle, zbog masakra koji je počinio trinaestogodišnji učenik osnovne škole „Vladislav Ribnikar”, jer se nikada u istoriji srpskog školstva nije dogodilo da đak počini masovno ubistvo. U životu većine Norvežana taj dan je bio 22. jul 2011. godine, kada je tridesetdvogodišnji Anders Brejvik počinio najveće masovno ubistvo nakon Drugog svetskog rata, ubivši 77 osoba. Masakr koji je započeo dizanjem u vazduh automobila napunjenog eksplozivom u blizini zgrade Vlade u Oslu i ubistvom osam ljudi i nastavio ga na ostrvu Utoja, gde je pucao u 69 učesnika omladinskog letnjeg kampa Laburističke stranke, Brejvik je objasnio borbom za „pravedan cilj odbrane evropske civilizacije”, dodajući da je kamp na Utoji izabrao za metu jer je služio kao „leglo za štetne ideje multikulturalizma i socijalizma”.

Norveška je posle tragičnog događaja na ostrvu Utoja osmislila modele programa za rad multidisciplinarnih timova s mladima – u prepoznavanju ugroženih, praćenju njihovog zdravstvenog stanja i njihovom dugoročnom psihosocijalnom oporavku. Uz posredovanje norveške ambasade i na poziv Vlade Srbije, u Beograd je došla delegacija stručnjaka za posttraumatski tretman mladih, kulturu sećanja i društveni dijalog iz Norveške, u kome se nalaze predstavnici Utoja centra, Norveškog univerziteta za nauku i tehnologiju iz Trondhajma i Centra za studije o nasilju i posttraumatski stres, koji sprovodi istraživanja o nasilju i traumatskom stresu i pomaže žrtvama traume.

Norveški stručnjaci posetili su OŠ „Vladislav Ribnikar”, gde su se sastali s predstavnicima nadležnih ministarstava i predstavnicima Saveta roditelja, a potom su imali radni sastanak s dr Milicom Pejović Milovančević, direktorkom Instituta za mentalno zdravlje, i psihijatrima ove ustanove. Gosti iz Norveške susreli su se i sa premijerkom Anom Brnabić i učestvovali u sastanku Radne grupe za mentalno zdravlje i podršku mladima, kojom upravlja premijerka, a planirana je i poseta mestima gde se desilo drugo masovno ubistvo u opštinama Mladenovac i Smederevo i sastanak s predstavnicima lokalne vlasti.

Kada evocira uspomene na dan koji je promenio norvešku istoriju, direktor Utoja centra Jergen Fridnes u razgovoru za „Politiku” ističe da je nakon ove tragedije bila neophodna brza reakcija društva.

„Brejvik je hteo da ubije celu generaciju mladih političara Norveške, želeo je da ubije celo ostrvo Utoja. Ljude je ubijao i unutar zgrade, ali i na otvorenom prostoru kampa – od 69 ljudi koji su stradali na Utoji, 13 je ubijeno unutar zgrade i te žrtve postale su okosnica naše dileme šta da uradimo s tim prostorom. Mnoge osobe koje su preživele masakr htele su da se vrate u kamp, jer nisu želele da ih pobedi strah i Brejvikov duh. Jedan deo porodica žrtava hteo je da sačuva zgradu u kojoj se ubistvo desilo, a drugi su želeli da je spale do temelja. Bilo je puno protivrečnih ideja. Zbog toga smo mi gotovo tri godine putovali po zemlji i razgovarali sa članovima porodica i prijateljima žrtava i na kraju smo se dogovorili da se samo trećina zgrade sruši. Zadržali smo mesto na kome se ubistvo desilo kako bi ono moglo da ’ispriča’ strašnu priču budućim pokolenjima, a oko nje smo izgradili novi deo. Onda smo krenuli s preuređenjem kampusa – neke od kućica su renovirane, podignuta je nova hala, a čelični prsten sa utisnutim imenima žrtava obešen je u šumi. Drugi objekti, poput centralne kafeterije, namerno su ostavljeni u istom stanju u kakvom su bili nakon napada, s rupama od metaka, kao podsetnik na to da moramo voditi neprestanu borbu protiv rasizma. Četiri godine nakon masakra, norveški socijaldemokratski podmladak, koji je u međuvremenu održavao sastanke u Gulsrudu, mestu na kopnu preko puta Utoje, vratio se na ostrvo”, priča Fridnes.

Pedijatar dr Sine Stensland iz norveškog Centra za studije o nasilju i posttraumatski stres, koja se specijalizovala za zdravstvene posledice masovnih trauma kod dece, priseća se da je cela zemlja bila u haosu nakon Brejvikovog masakra i dodaje da je brzo formirana radna grupa sastavljena od profesionalaca za mentalno zdravlje, poput one koja sada radi sa žrtvama masakra u školi „Vladislav Ribnikar”.

„Trudili smo se postupamo u skladu s međunarodnim iskustvom i smernicama. Radili smo sa svedocima masakra, od kojih su mnogi bili ozbiljno povređeni, ali i sa porodicama i bliskim prijateljima žrtava. U Norveškoj smo imali timove za krizne intervencije u svakoj opštini i na osnovu iskustva iz prethodnih tragičnih događaja, znali smo da je žrtvama ponekad teško da sami traže pomoć i da moramo delovati proaktivno i nuditi im pomoć, jer ljudi preplavljeni bolom i umorom često žele da se izoluju od celog sveta. Zbog toga su izabrani članovi kriznih timova, najčešće socijalni radnici, išli od vrata do vrata i razgovarali sa ljudima koji su preživeli masakr. Neki od njih su nam rekli da im nije potrebna pomoć i da će moći sami da se nose s traumom, ali su godinu dana kasnije shvatili da im je ipak potrebna pomoć. Važno je razumeti da posttraumatski stresni poremećaj ima sličan mehanizam kao astma – postoje periodi kada ste dobro i dišete bez problema, a njih bukvalno preko noći smenjuju epizode u kojima ne možete da dišete i borite se za vazduh”, objašnjava ovaj pedijatar.

Tur Ajnar Fagerland, profesor istorije i stručnjak za kulturu sećanja sa Univerziteta u Trondhajmu, primećuje da je ono što povezuje dva masovna ubistva u Norveškoj i Srbiji činjenica da su ubijani mladi ljudi i da oba mesta imaju snažno simboličko značenje – Utoja je bila srce omladinskog socijaldemokratskog pokreta, a „Vladislav Ribnikar” elitna ogledna škola prestonice.

Dr Harald Bakelund, psihijatar iz Centra za studije o nasilju i posttraumatski stres, smatra da ova dva masovna ubistva povezuje činjenica da je bilo puno žrtava i svedoka zločina, kao i dosta ranjenih. „Razliku predstavlja činjenica da se u beogradskoj školi sve relativno brzo dogodilo. U Utoji je Brejvik pucao 85 minuta, skoro svi posetioci kampa videli su ceo masakr i bilo je dosta ozbiljno ranjenih osoba, koje su gledale u lice smrti. U školi „Vladislav Ribnikar” srećom dosta dece nije bilo u tom delu škole gde se masakr desio ili su išli u suprotnu smenu, što će svakako olakšati oporavak. I policija je relativno brzo došla na mesto zločina i uhapsila počinioca, što nije bio slučaj u Utoji, u kojoj je policajcima trebalo skoro sat vremena da dođu”, primećuje ovaj psihijatar.

Svesna da je javnost u Srbiji veoma podeljena u pogledu odluke da li deca treba da se vrate u školu nakon ovog masakra, pedijatar dr Sine Stensland ističe da đaci moraju da se vrate u obrazovni sistem što pre i da se druže s vršnjacima u školskom okruženju, jer kolektiv ima isceljujući efekat na pojedinca.

„Iskustva pokazuju da se deca koja se izoluju od kolektiva i ne idu u školu sporije oporavljaju. Naravno da moramo imati na umu činjenicu da će ranjenoj deci i direktnim svedocima masakra biti potrebno najviše vremena za oporavak i da će nekima biti veoma teško. Takođe, moramo imati na umu da je tempo oporavka individualan”, naglasila je ona.

Norveški ambasador: Važno je da se sve ne ispolitizuje

„Veoma je važno da se u javnom prostoru priča o tome šta se dogodilo u OŠ ’Vladislav Ribnikar’ i da se analizira šta je dečaka motivisalo da počini taj zločin. Kada je Anders Brejvik počinio masovno ubistvo – bili smo u šoku, ali smo shvatili da javnosti dugujemo objašnjenje zašto se to dogodilo, jer je zajednica bila u strahu da se to ponovo ne desi. Pored toga, veoma je značajno da se cela stvar ne ispolitizuje, jer je to najmanje što je potrebno žrtvama, porodicama i celom društvu”, istakao je Jen Eugen Jelsta, ambasador Norveške u Srbiji.