Rušenje škole ne briše traume

Masovno ubistvo poput onog u OŠ „Vladislav Ribnikar” nikada se nije desilo u Sjedinjenim Američkim Državama, a kada to kažem, mislim na činjenicu da je trinaestogodišnji dečak unapred isplanirao masakr, napravio listu učenika koje će likvidirati i pištoljem ih ubio ponaosob. Masovna ubistva u Americi se uglavnom izvršavaju automatskim oružjem. Drugo, većina su bila rasno motivisana ili su počinjena iz osvete – kaže dr Jelisaveta Sanja Rolović, klinički psiholog, koja je bila deo tima psihologa koji je radio s decom i porodicama – žrtvama jednog od najvećih masovnih ubistava u američkim školama, koje se dogodilo 2012. godine u školi „Sendi Huk” u Konektikatu. Tada je napadač usmrtio dvadesetoro učenika i šestoro zaposlenih.

Kako ističe naša sagovornica, u ovom trenutku važno je da naša javnost dobije informaciju da dečak koji je počinio ubistvo neće biti na slobodi, ali je isto tako važno da mu se ne postavljaju dijagnoze dok traje istraga.

„Ono što se 3. maja dogodilo u školi ’Vladislav Ribnikar’ postalo je kolektivna trauma – ne samo trauma roditelja, nastavnika i dece iz škole na Vračaru. Beograd i Srbija apsolutno zaslužuju detaljan izveštaj zašto se ovaj zločin dogodio, ko je Kosta i šta se dešavalo u njegovoj porodici i njegovoj školi, što ga je motivisalo da počini masakr. Takvu vrstu objašnjenja i analize dobijala je javnost u Americi posle svakog masovnog školskog ubistva”, kaže dr Jelisaveta Sanja Rolović, koja je predavala na njujorškom Medicinskom fakultetu i na Univerzitetu Kolumbija, a obučavala se na Akermanovom institutu za porodicu. Akreditovani je supervizor za bračnu i porodičnu psihoterapiju Američke akademije za porodičnu terapiju i ima tridesetogodišnju privatnu praksu u Njujorku.

Ona je pre dve nedelje došla u našu zemlju kako bi prisustvovala 71. Kongresu psihologa Srbije. Njen dolazak izazvao je veliko interesovanje kolega, pre svega psihologa koji pružaju psihološku prvu pomoć i podršku učenicima, roditeljima i nastavnicima OŠ „Vladislav Ribnikar”. Želeli su da od nje dobiju savet i podršku, znajući da je nekoliko meseci radila sa žrtvama najvećeg masovnog školskog ubistva u SAD.

„Srbija ne može preslikati američke modele, već ih mora prilagoditi našoj sredini, našoj kulturi, porodičnim vrednostima i društveno-političkom kontekstu. Međutim, jedna stvar je zajednička svakom društvu – kada se desi masovno ubistvo u školi, mora da se razgovara o tome šta se desilo. To ne znači da su svi roditelji i nastavnici odmah spremni da o tome govore i budu deo grupne terapije, ali znači da se mora veoma brzo reagovati i da se moraju organizovati grupni razgovori najpre s nastavnicima, a potom s direktorima – kako da razumeju masovno ubistvo koje se dogodilo, kako je to na njih uticalo i kakve emocije imaju. Kada smo pružali psihološku prvu pomoć nastavnicima, počeli smo da razgovaramo s roditeljima đaka škole ’Sendi Huk’, od kojih je najveći broj njih bio preplašen, ljut i izbezumljen. Vodili smo razgovore i sa roditeljima koji su izgubili decu – oni su govorili o tome kako se osećaju i motivisali druge da pričaju o svojim emocijama. Važno je istaći da trauma koja je nastala u grupi mora da se leči u grupi. Oni roditelji koji nisu bili u stanju da pričaju, jer su bili preplavljeni bolom, imali su jasnu informaciju gde mogu da dobiju pomoć. Osim grupne terapije, s roditeljima smo imali i individualne seanse, a ja nisam imala utisak da se u rad psihologa i celog tima stručnjaka upliću političari i lokalni autoriteti, niti da vlada na bilo koji način osporava naš rad”, ističe naša sagovornica.

Dr Jelisaveta Sanja Rolović objašnjava da svako od nas ima ličnu „priču” i neku intimnu traumu i različito reaguje na masovnu traumu. Međutim, socijalno povezivanje je ključno u procesu isceljenja, jer svaka trauma izoluje i stigmatizuje – zato se moramo vratiti u zajednicu i zbog toga se ne postavlja dilema da li deca treba da se vrate u svoju školu.

„Ako doživimo saobraćajnu nesreću, nije rešenje da nikada više ne sednemo u kola, već da radimo na prevladavanju traume. S decom iz „Ribnikara” mora da se radi kako bi se ona osnažila za povratak u školu. Praksa rušenja škola u kojima su se desila masovna ubistva u SAD ne postoji. Škola ’Sendi Huk’ je restaurirana nakon masakra, to je uradila ista građevinska kompanija koja je u Njujorku sazidala novi Svetski trgovinski centar, na mestu gde su bile Kule bliznakinje srušene u terorističkom napadu 11. septembra 2001. Nije rešenje da se škole ruše, jer rušenje ne briše traume. Naprotiv, praksa je da roditelji i deca zajedno učestvuju u rekonstrukciji škola, čak i tih učionica u kojima se dogodilo ubistvo. Praksa je da se deca i uprava škole dogovore kako škola treba da se renovira, jer se deca osećaju bolje ako imaju doživljaj da rade nešto korisno, što je u korist šire društvene zajednice. Jedna od osnovnih posledica trauma jeste da ona obesnažuje i pokazuje da nemaš kontrolu nad svojim životom. Zato je ključna stvar terapije da se roditeljima i deci vrati osećaj kontrole nad svojim životima, a njih neće osnažiti samo razgovor s psihologom već i zajednički rad na rekonstrukciji i preuređenju škole”, objašnjava dr Jelisaveta Sanja Rolović.

Ona dodaje da odgovor SAD na masovna ubistva jeste izgradnja škola osetljivih na traumu u kojima se obezbeđuje podrška nastavnom osoblju i obezbeđuje okruženje koje podržava rad na novom školskom kurikulumu. Kontinuirano se procenjuju i osluškuju potrebe učenika i nastavnika za pružanjem podrške, radi se na izgradnji socijalnih i emocionalnih veština, uz neprekidnu saradnju sa učenicima i porodicama. U školi osetljivoj na traumu svi dele zajedničko razumevanje traume i njenog uticaja na učenike, porodice i školsko osoblje. Uz to, imaju zajedničku misiju stvaranja okruženja za učenje i postizanje školskog uspeha, koje priznaje i bavi se efektima traume, poručuje naša sagovornica.