Američka svadbena demonstracija

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, septembra – Posle pročitane opsežne reportaže o preostalim tajnama nezaboravne Merilin Monro, došljak je posetio ovdašnji kvart muzeja kako bi u prošlosti našao još neke draži kakve mu današnjica, koja sve više deluje kao mašina za pravljenje briga, ne nudi. Samo što je tu zakoračio – presrete ga mlada plavuša, raširenih ruku.

Pomislio je, načas, da mu se priviđa otelotvorenje filmske legende. Ali stvarnost se ispoljila kao još nestvarnija. Neznanka mu priđe i čvrsto ga zagrli kao da je samo na njega čekala kao na „onog pravog”.

Opterećen medijskim izveštajima da je neočekivani bliski dodir s nepoznatima često uvod u krađu, čim je stisak popustio opipao je džepove. „Začudo”, sve je bilo na svom mestu.

Kris i Džeki

Tek onda je primetio da je „prepadačica” članica obližnje omanje grupe mladića i devojaka sa uzdignutim transparentima. Na njima je pisalo „Učestvujete u međunarodnom danu besplatnih zagrljaja”.

Takav natpis im je samo služio kao legitimacija za akciju protiv ravnodušnosti i otuđenosti. Budimo prisni, ne bolujmo od formalnosti i odrecimo se uverenja da samo za novac možemo da dobijemo ono što nam treba, bila je njihova prećutna a shvatljiva poruka.

U takvom nastojanju nisu usamljeni. Neuobičajenu potrebu za promenama običaja, nekoliko dana ranije, pokazala je još veća i, znatno upadljivija, družina.

Po ideji dve mlade reporterke „Vašington posta”, priređena je svadba 34- godišnjih državnih službenika, patologa Krisa Rosija i poreske referentkinje Džeki Ros, u vidu – demonstracija, i to preko puta Bele kuće. Oko 40 svatova tamo se iskupilo da izrazi protest protiv „manije” preskupih svečanosti, proizašlih iz „dvoglave diktature”, sklonosti ka porodičnom „nezaboravnom spektaklu” i dejstvu moćne industrije venčanja.

Zanimanja mladenaca su, ovom prilikom, pojačavala važenje poslovice da postoje samo dve neizbežnosti – „smrt i plaćanje poreza”. Sve drugo je bilo mimo onog što se smatra moranjem pri proslavi sklapanja braka. Odeća svih je bila nonšalantna, bez ijednog svečarskog obeležja. Mnogi su bili u šorcevima, majicama i patikama, a umesto buketa, darova i drugih prigodnosti, nosili su transparente među kojima i nekoliko s natpisom „Novcem ne može da se priušti ljubav” (čemu je donekle protivrečio članak „Njujork tajmsovog” analitičara biznisa koji je sugerisao da je finansijska sloga jedan od najvažnijih elemenata čvrstine braka, u čijem je sklapanju, „vekovima, materijalni interes bio iznad ljubavi”).

Organizatori svadbene demonstracije nisu, u prvi mah, planirali da se „isprse” baš ispred zgrade vrhovne vlasti. Pokušali su da „antisvadbu” održe u jednom od muzeja (pred kojim se dogodila scena zagrljaja), ali su ih kustosi odbili sa obrazloženjem „da bi, ako vama dozvolimo, mnogi drugi to tražili”. Nadležne nisu odobrovoljila ni obećanja da će ova specifična svadba, uz neformalni čin venčanja, potrajati samo pola minuta, da neće biti ni krkanluka, ni šampanjca, ni prangijanja.

Na odbacivanje su naišli i kad su manifestaciju prijavili parkadžijskim organima. „Na našim zelenim površinama dozvoljeni su protesti ali ne i svadbe”, nepopustljiva je bila šalterska predstavnica službe za održavanje reda. Nisu je pokolebala ni pozivanja svadbara – na svetinju slobode okupljanja i govora, po kojoj bi trebalo da bude dozvoljeno i manifestovanje veselja, a ne samo nezadovoljstva.

Mogli su da pokrenu spor za zaštitu ustavnosti, ali bi to predugo potrajalo. Izlazak iz administrativnog ćorsokaka dobili su u Američkom udruženju za građanske slobode. Predočeno im je: „Dozvola vam nije potrebna, ako se okupite i protestujete u Lafajet parku”, samo Avenijom Pensilvanija odvojenom od Bele kuće.

Tako su od zamisli da prirede nekonvencionalno venčanje došli do – svadbene demonstracije. Navikao na česte proteste građana, predsednik Džordž Buš je, ako ih je primetio, najverovatnije zaključio samo to da je nedavna svadba njegove kćerke bila „impresivnija”.

„Alternativka” i „brajdzila” 

Okupljeni „antisvadbari” bi takvo njegovo tumačenje prihvatili kao kompliment za sebe i svoju težnju da pokažu da rečena „impresivnost” odudara od prilično ogrubele stvarnosti, da prosto „bode oči” u situaciji kad je većina građana primorana na ovde neuobičajenu delatnost – štednju. Prosečna cena svadbe se procenjuje, naime, na oko 30.000 dolara, čemu su „antisvadbari” udarili „kontru”, snizivši trošak za deset puta i tako bar malo naudili industriji venčanja čiji godišnji obrt premaša 70 milijardi dolara, gotovo duplo više, kažu statističari, nego pre 15 godina.

Pomenuta „alternativna” nevesta Džeki bi mogla da deluje „zarazno”, proizlazi iz reagovanja dela javnosti. Mnogima se već „na vrh glave” popela „brajdzila” (kovanica reči – nevesta i Godzila), kako je prozvana agresivno zahtevna mlada, koja u venčanju vidi svoj „vrhunski, savršeni, dan”.

U izrazito povećanoj želji Amerikanaca za promenama, nije isključeno da će inicijative, poput „antisvadbenih” demonstracija i besplatnih zagrljaja, bivati sve češće. Tim više – ako se ne obistine promene najavljene u izbornim kampanjama predsedničkih kandidata. A s njima zagrljaji, najupadljiviji na donatorskim skupovima, imaju visoku cenu…