Nada i beznađe

Bilo bi lepo da je Srbija zemlja u kojoj se ljudi ne dele na naše i njihove, podobne i nepodobne. U kojoj institucije vrše ulogu koja im po Ustavu pripada, a vlast se povinuje Ustavu i zakonu. U kojoj premijerka ne targetira univerzitetskog profesora, a predsedavajući skupštine ne koristi mesto prvog čoveka zakonodavne vlasti kao stranačku govornicu. Bilo bi zaista divno da je Srbija zemlja u kojoj se poštuje suverenitet građana a njihove pare ne troše na promovisanje interesa vladajuće stranke. U kojoj predsednik države ne ukida rijaliti programe već to čini regulatorno telo za elektronske medije a vlast ne čeka da je građani na protestima pozovu na odgovornost već sama pokreće inicijativu za oduzimanje državne frekvencije televiziji koja kontaminira društvo štetnim sadržajima.

Nažalost, Srbija je zemlja u kojoj predsednik države posle punih šest godina poručuje kako će postati predsednik svih njenih građana, zemlja u kojoj se vlast ponosi stranim investicijama koje su ipak strane a ne naše i koje ne doprinose boljitku građana već kolonizaciji društva i bogaćenju vladajućeg sloja. Srbija je zemlja u kojoj su plate prosvetnih radnika ispod republičkog proseka dok su primanja stranačkih kadrova natprosečna, u kojoj ne postoji nada da vlast želi dobro svim njenim građanima pošto jedne drži u ropskom odnosu potčinjenosti i zavisnosti dok druge linčuje, lišava, ocrnjuje i blati.

Ovu prilično arogantnu vlast u kvazidemokratskom ruhu odlikuju sledeće vrste odnosa – nepotistički prema simpatizerima, represivni prema neistomišljenicima, servilni prema globalnim silama, parazitski prema društvenoj imovini, nasilnički prema pravnom poretku države. U pitanju je vlast koja deli narod, a zatim druge optužuje da to čine, koja političke protivnike krivi za zloupotrebu tragičnih događaja a onda sama to čini. U pitanju je vlast koja se bori protiv nasilja tako što previđa njegove uzroke, koja nepotizam i korupciju u sopstvenim redovima prikriva naprednim statistikama koje se raspadaju u dodiru sa visokim cenama životnih namirnica. Reč je o vlasti koja mantra o obrazovanju, kulturi i zdravlju dok prosvetne, kulturne i zdravstvene ustanove snabdeva kadrovima koji partijsku lojalnost postavljaju iznad stručnosti. Koja sračunatom i pogrešnom politikom prema južnoj pokrajini omogućava da prilike na tom prostoru vazda budu napete i nestabilne. Predstavnici ovakve vlasti prikazuju sebe kao izdanke vrhunskog patriotizma, iako redovno odlaze u Davos odakle se vraćaju sa naramcima globalističkih direktiva koje zatim revnosno sprovode u delo marljivo radeći na kolonizaciji zemlje za čiji se prosperitet deklarativno zalažu. Rast, strane investicije, bezbednost, digitalizacija, mir, efikasnost, evropeizacija, stabilnost…, globalističke su parole koje vlast godinama plasira putem stranačkih saopštenja, konferencija i propagandnih plakata...

„Čim jedna vlast oseti potrebu da svojim građanima obećava putem plakata mir i blagostanje”, pisao je Andrić, „treba biti na oprezu i očekivati obrnuto od toga”. Upravo je plakat sa parolom „Srbija nade” montiran na pozornici ispred Narodne skupštine u kojoj vladajuća većina godinama obesmišljava kulturu dijaloga i na taj način urušava dostojanstvo zakonodavne vlasti. Predsednik je zatim s proscenijuma poručio okupljenoj masi da joj se obraća kao predsednik države, a ne kao predsednik stranke, da bi malo posle toga najavio kako će tek od narednog dana postati predsednik svih građana Srbije, jer će se tada povući sa čela vladajuće stranke. Problem sa ovakvom vrstom poruke je u tome što ona nikako ne može predstavljati poruku nade već poruku beznadežnog pravdanja propasti dostojanstva ključnih institucija sistema. Naime, Ustav Republike Srbije ne dozvoljava nosiocu predsedničke funkcije da obavlja drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost što znači da aktuelni predsednik države punih šest godina krši vrhovni zakon obavljajući paralelno i funkciju predsednika političke stranke. Kako li se tek ponaša armija stranačkih funkcionera na srednjim i nižim nivoima vlasti? Ustavni sud nije pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti čime je u velikoj meri doprineo urušavanju dostojanstva sudske vlasti. Bez nezavisnog sudstva i parlamenta koji neguje kulturu dijaloga, odnosno bez povinovanja vlasti Ustavu i zakonu ne može biti ni vladavine prava koja počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Drugim rečima, urušeni su temeljni stubovi sistema na kojima počiva država Srbija (obratite pažnju na prvi i treći član Ustava), što znači da se državna kuća opasno nakrivila na jednu stranu. Vlast međutim ne iskazuje potrebu da sanira noseće stubove države koja pripada svim njenim građanima pa vatru pokušava da ugasi tako što je poliva benzinom, bespoštedno braneći sopstvene medijske podupirače koji godinama zaprašuju društvo primitivizmom i agresijom. Da li je sada jasnije zbog čega građani masovno i u velikoj meri svojevoljno izlaze na ulice.

Umesto da stavi prst na čelo, vlast gura prst u oko građanima tako što s visine vlastite bahatosti, preko instrumentalizovanog REM-a, odobrava emitovanje još jednom režimskom glasilu. Na taj način, drsko provocirajući građane, vlast svom silinom represivnog đona sabija fiktivnu Srbiju nade u realnu kaljugu beznađa. Za to vreme samosvesni građani, vlasnici suvereniteta, koračaju ulicama gradova u nadi da čine nešto dobro za svoju zemlju koju će na koncu, budu li dovoljno istrajni u tome, zaista izvući iz beznađa. Razume se, pod uslovom da ne zapostave borbu za dekolonizaciju Srbije što podrazumeva otpor globalnim antihumanističkim silama koje su neprijateljski nastrojene prema dobrobiti mislećeg čoveka, generalno.

Sociolog