Lov na Vučića

Ne ruše neki spolja Srbiju zbog Vučića, već ruše nekog Vučića zbog Srbije, rekao je ovih dana predsednik države, komentarišući obešenu lutku sa njegovim likom na takozvanom protestu protiv nasilja. Prizor Vučića sa polomljenim vratom valjda je bio poziv na ljubav, a ne na ubistvo, isto kao kada su neki pre toga tražili da se uzmu puške u ruke i da mu se u predsedništvu otkine glava. Time se, malo-pomalo, legitimizuje ideja da srpskog predsednika treba ubiti, dok istovremeno sebe predstavljate kao „decu cveća” i borce za mir i toleranciju. Protesti započeti posle tragedija na Vračaru, u Duboni i Malom Orašju, sa pozivom na zaštitu dece i omladine od nasilja pretvaraju se postepeno u pozive na nasilje. Na njima glavnu reč vode ljudi koji imaju predistoriju u verbalnom i fizičkom nasilju.

A predstavnici opozicije, koji organizuju ove proteste, ali na njima ne govore, odmah su se oglasili na „Tviteru”, podsećajući da je i Slobodan Milošević svojevremeno poslao sličnu poruku: „Ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije”. Učinio je to samo nekoliko dana pre nego što je u Beogradu izbila „nenasilna revolucija”. Poginula je, doduše, tom prilikom pod točkovima kamiona aktivistkinja DSS-a Jasmina Jovanović iz Miloševca kod Velike Plane, dok je Momčilo Stakić iz Krupnja preminuo od posledica srčanog udara, a povređeno je 65 ljudi.

Vatra koja je tom prilikom potpaljena u parlamentu progutala je i glasačke listiće, pa nije moglo da se utvrdi da li je Vojislav Koštunica dobio više od 50 odsto glasova u prvom izbornom krugu, ili nešto manje od toga, kako je tvrdila Miloševićeva vlast. Ovo pitanje više niko nije ni postavljao – narod je na ulici rekao svoje. Čak ni to što je poznati novinar britanskog Skaj njuza Tim Maršal u svojoj knjizi „Igra senki – Petooktobarska smena vlasti u Srbiji” izneo podatak da su SAD, Velika Britanija i Nemačka potrošile više od 60 miliona dolara za finansiranje rušenja Miloševića, nije tada bacilo preveliku senku na ovaj događaj.

To je valjda normalno, da strane države finansiraju prevrate u drugim zemljama udaljenim hiljadama kilometara. Ali, izgleda, nije normalno kada srpska vlada novcem iz srpskog budžeta šalje srpskom narodu srpske lekove u srpskoj Pokrajini Kosovo i Metohija. Tada Albin Kurti – koga je petooktobarska vlast, na zahtev stranaca, brzo pustila iz zatvora na slobodu – uhapsi i vozača srpskog saniteta, kao i samo vozilo i sve lekove. Jer, kako Srbija sme da finansira lečenje Srba? I nema nikakvog protesta u centru Beograda protiv Kurtijevog nasilja. Izgleda da Kurtijevi specijalci nisu gledali „Zadrugu”, pa je njihovo nasilje manje nasilno. Isto kao i ovih dana kada pokušava silom da nametne srpskim sredinama svoje gradonačelnike koji su osvojili čitavih sto glasova, dok Aleksandar Vučić sa preko 2,2 miliona za neke nije legitiman. To je, valjda, demokratija na koju treba da naviknemo, a protiv nasilja sa dugim cevima i bodljikavom žicom nećemo da protestujemo. Čak ni verbalno.

U revolucionarnom plamenu 5. oktobra izgorele su i skupština i državna televizija, ali i naša budućnost. Dovoljno je reći da je u prvih nekoliko godina posle 2000. Srbija izgubila više od 400.000 radnih mesta, a na stotine fabrika i preduzeća su zatvoreni i zakatančeni. Taj katanac na lancu i zarđala ulazna kapija postali su uobičajena slika na većini proizvodnih pogona gde su nekada radili ljudi. Ti isti ljudi koji su verovali u demokratiju i borbu protiv Miloševićeve diktature. A onda su, kada je diktator svrgnut, i oni izbačeni na ulicu. Neki od njih su u znak protesta zbog ekonomskog beznađa sebi odsecali prste, ali ni to više nikoga nije zanimalo. Kad sebi odsečete prst, to nije nasilje, to je vaše demokratsko pravo.

Danas su na delu borci protiv Vučićeve diktature. Diktator postajete onog časa kada vratite građanima 400.000 radnih mesta i više od 200 novih fabrika izgubljenih za vreme vladavine onih koji se ponovo bore protiv diktature i nasilja. Možda će Tim Maršal jednog dana i njima da posveti knjigu. Diktator je, svakako, i zbog toga što je povećao prosečne plate sa 320 na 780 evra, što je izgradio i obnovio stotine kilometara auto-puteva i pruga. Srbija danas diktira ekonomski tempo u čitavom regionu, što se nikada pre nije dogodilo.

Opoziciono poređenje Vučićevih i Miloševićevih reči može da ukazuje i na nešto mnogo zlokobnije – da im je neko dovoljno moćan namenio istu sudbinu. Nisu bitni izbori, jer se opozicija mesecima nije izjasnila na Vučićevu ponudu da budu raspisani u bilo kojem trenutku, i da narodna volja bude proverena na najdemokratskiji način. Nije prihvaćen ni njegov poziv na politički dijalog, kao put za prevazilaženje svih podela i tenzija u društvu i postizanje temeljnog konsenzusa o najvažnijim pitanjima, a posebno u svetlu sve teže situacije na Kosovu i Metohiji. Kažu da bi dijalog predstavljao izdaju, a da svako ko se zalaže za izbore zapravo radi za Vučića. I predstavlja nekakvu „nižu vrstu”, za sada samo političku.

I onda, kada nećete ni dijalog ni izbore, ostaje ulica. I zvanično proglašena sezona lova na Vučića. Zahtev je jedan: formiranje prelazne, privremene vlade, isto kao i nakon 5. oktobra. Predsednik je na to odgovorio da neće pristati dok je živ, jer zna da bi se isto završilo kao i posle 2000. godine, potpunim razaranjem Srbije. Tome se očito raduju u Prištini, gde su svesni da ih je Vučić svojom politikom udaljio svetlosnim godinama od međunarodnog priznanja. Tako šef kabineta „predsednice” Vjose Osmani, Blerim Velja, kaže da iz Beograda oseća „dobre vibracije Majdana”, krvave ukrajinske revolucije iz 2014. koja je odnela preko sto života, i bila jedan od uzroka današnjeg rata u ovoj zemlji, gde ginu stotine hiljada.

Visoka predstavnica američke administracije Viktorija Nuland priznala je tada da su SAD uložile pet milijardi dolara u promociju demokratije u Ukrajini. Srpskom Majdanu raduju se i pojedini regionalni mediji, pre svega zagrebački i deo sarajevskih, gde ističu da je Vučić u „velikim problemima” i „najvećoj krizi”. „Vibracije Majdana”, izgleda, za njih su mnogo bolje od vibracija srpskih ekonomskih i diplomatskih uspeha. Prerano se raduju, nikakvog Majdana u Srbiji neće biti, jer za razliku od Kijeva 2014. i Beograda 2000, za to ne postoji nijedan racionalan razlog. Ali zato mogu i treba da budu održani izbori, fer i demokratski. Gde pobeđuje bolji.Antrfile

Šta je rekao Milovan B.

Više javno tužilaštvo u Beogradu podnelo je juče Višem sudu u Beogradu optužni predlog protiv Milovana B. (66) zbog sumnje da izvršio krivično delo pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja. Tužilaštvo je u optužnom aktu predložilo sudu da okrivljenog oglasi krivim i osudi na kaznu zatvora od dve godine. Takođe je predložilo da mu sud produži pritvor zbog opasnosti da bi u kratkom vremenskom periodu mogao da ponovi krivično delo. Postoji opravdana sumnja da je okrivljeni 8. maja 2023. oko 18 časova na Trgu Nikole Pašića u Beogradu tokom protesta „Srbija protiv nasilja”, u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja Republike Srbije, pozvao da se silom promeni njeno ustavno uređenje, svrgnu najviši državni organi i njihovi predstavnici, odnosno Narodna skupština i predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić.

Milovan B. je na obraćanje N. N. učesnika skupa rečima: „Evo čuli smo sad kakav je vaš komentar gospodine Brkiću, pored ostalog rekao: „Nikad nisam bio tužniji. Dolazio sam na svaki protest. Lomio sam, posvetio sam život, svake nedelje Vučić opisuje kako sam ja reketaš, kako širim lažne vesti, kako pokušavam da ga ubijem. Danas sam tužan. Srpska opozicija je pokazala svoje jadno, bedno lice. Da se nije usudila, gospođa nije pomenula glavnog krivca Aleksandra Vučića, tog zločinca koji je od nas oduzeo svaku nadu, pogledajte kako će se osećati ovi ljudi kad stoka opozicionih poslanika se krije iza leđa ovih građana. Nema nama spasa. Izgleda će morati mladi klinci da puškama reše sudbinu Srbije. Desiće se šta se desiti mora. Kakva protestna šetnja, mi treba da uđemo prema skupštini da uhvatimo idiota i da mu otkinemo glavu”.