TOMA I VARJAČARE: PUKLA TIKVA

Sukob na radikalskoj desnici podsetio me je na mog dedu Mihaila Spasojevića, jednog od 1.300 kaplara, radikala. Početkom dvadesetih, on se, kao načelnik Okruga pećkog, suprotstavio političkim stavovima Nikole Pašića. Baja ga je odmah isključio iz stranke. „Isključujem i ja tebe”, uzvratio je deda depešom i – završio u advokatima.

Malo šta se promenilo u prirodi srpskih političkih obračuna. Sem što se nepoćudni Toma Nikolić ipak nije usudio da Voju Šešelja isključi iz stranke – jer nenadani radikalski prosvetitelj zajedno sa svojih 17 odmetnika namerava da formira sopstvenu.

Šizma na desnici ima sve atribute Velikog praska. Šta je izvorno? Dojučerašnje radikalsko jevanđelje po Voji ili današnje po Tomi? Ovo je Informbiro radikala. Zbunjeni opštinski odbori nisu znali šta da rade. Retki se usudili da po svom nahođenju odaberu strane. Negde se i potukli. Razapet između kumstava s Vojom i Tomom, najgovorljiviji radikal Aleksandar Vučić ćuti – obarajući čekanjem sopstveni rejting kod onoga kome se bude priklonio.

Izvesno je da je reč o događaju čija će dalekosežna radijacija imati kapitalni značaj za ovdašnji politički život. Svaki spoljni napad na radikale, uključujući i pozive da budu zabranjeni, do sada ih je homogenizovao. Ovo je druga priča. Pukla tikva.

Da li zbog istinske želje da SRS izvuče iz „učaurenosti”, da li zbog „ponižavanja” i pritiska politički fosilizovanog vođe koje više nije mogao da izdrži, tek Toma je učinio da radikali postanu „normalna” partija podložna menama i frakcijskim sukobima.

Novo vreme traži nove, reformske politike. Političari stasali pod jednom kapom iskazuju ne samo neposlušnost prema dotle neprikosnovenom lideru, već i ambiciju da u političkoj praksi ostvare sopstvene vizije. Tako se svojedobno osipala i Demokratska stranka.

Toma nema kopirajt na ime stranke – jer ona u starom totalitarnom sazivu zaista više ne postoji – ali on pokušava da spase njenu političku ideju kako bi trajala i u evropskoj Srbiji koju želi velika većina Srba. Neki njegovi dojučerašnji saborci to ne žele. Kažu Toma uništava radikale.

Kratak spoj na radikalskoj vezi Voja–Hag – Toma–Beograd, u poslednje vreme naslućivan ali pažljivo prikrivan, pokazuje da procesi jednoćelijske deobe srpske politike nisu završeni i da greše oni koji tvrde da smo na pragu ukrupnjavanja i nastanka tri ozbiljna bloka: desnice, levice i centra.

Rekao bih da je frakcijski lom radikala verovatno poslednja značajna deoba. Tek posle nje mogli bismo da očekujemo ozbiljno profilisanje i globalizaciju ovdašnje scene. Što je svakako dobro.

Ohrabrujuće je da su i srpska socijalistička levica i srpska radikalska desnica u kratkom intervalu dobile priliku da se promene. Socijalisti, ili barem njihov značajan deo, imaju ozbiljnu šansu da raskrste sa autoritativnom prošlošću. Radikali, ili barem jedan njihov deo, takođe mogu da se otresu agresivnog nacionalističkog balasta. Ako im dopustimo.

Potvrđujući poznati kumovski adađo, stranka Vuka Draškovića, Šešeljevog kuma, nije recimo u stanju da proguta da Toma kao „vuk u jagnjećoj koži” sutra na desnici pokaže svoje „evropsko lice”. Boris Tadić, blagonakloni stariji brat SPO-a u koaliciji, mogao je međutim da prihvati proevropsko i reformsko obećanje SPS-a. Nisam protiv nadgledanih šansi.

Ukoliko Srbija dobije savremenu levicu i savremenu desnicu – što joj ozbiljno nedostaje – onda su Šešelju i pretorijancima iz zemunskog Magistrata odzvonila zvona. Teze koje vojvoda zastupa bacile bi ga, pre ili kasnije, na marginu desnog ekstremizma i samo bi bilo pitanje vremena kada bi Veliki komunikator otpao kao crni nokat.

Ukoliko, pak, prevlada tvrdi radikalizam vođen već pet godina na daljinski iz haške pritvorske jedinice, onda je to potvrda da srpska desnica još nema snage da se oslobodi ideja vlasnika zarđale kašike koji od svojih varjačara traži da po skupštinskom domu kunu i proklinju. To znači da nam predstoji tapkanje u mestu.

Bez obzira na aritmetiku glasova za Tomino isključenje, sumorna perspektiva takve budućnosti, začinjena sve ubedljivijim izbornim porazima radikala, proširuje naprslinu koju bog više ne zatvori. Sve to bi moglo da pošalje vetar u Tominu jedrilicu koja zasad plovi pod zastavom Napred, Srbijo.

Isto važi i za sledbenike Voje Razočaranog Koštunice i Velje Načetog Ilića. Pitanje je dana kada će njihova baza, ili neko iz partijskog vrha, poput Tome, postaviti pitanje pogubnog liderskog autizma. Udruživanjem s radikalskim disidentima, kojim bi Toma sebe omasovio a partnerima pružio ruku spasa, narodnjaci bi mogli da properu svoje otvoreno antievropejstvo koje ih je prilikom skupštinskog glasanja o SSP-u bacilo u potpunu samoizolaciju.

Ovaj spoj mogao bi da bude embrion savremene desnice. Znam da mnoge nervira i pomisao na političku reanimaciju Koštunice, ali savez s Tomom doprineo bi ozbiljnosti opozicije. Nisam njihov glasač, ali iskreno verujem da kvalitet vlasti zavisi od kvaliteta opozicije. Što je takođe dobro za stabilizaciju demokratije.

Toma neće napustiti politiku kao što je to onomad učinio moj deda Mihailo. Ne predviđam da će doživeti sudbinu odmetnutog socijaliste Baneta Ivkovića koga je moćna mašinerija SPS-a odgurala u politički jarak. Šešelj će učiniti sve da i Toma završi na istoj lokaciji, ali to neće ići lako. Ne toliko zbog lika i dela kragujevačkog radikala, koliko zbog menjajućeg srpskog bića kome je sve teže prodati nadripatriotizam, vulgarni nacionalizam, primitivnu demagogiju i tvrdoglavo junačenje.

Otadžbinski monolit je korodirao. Ne bih da otvaram Dosije Iks, ali ne mogu da ne primetim da se raskol dogodio neposredno pošto je došlo do smene u vrhovima Državne bezbednosti. Da je to omogućilo hapšenje Radovana Karadžića znamo. Koliko je uticalo na radikalski rascep ne znamo. Zasad samo čujem neki daleki eho: ko ih sastavi, taj ih i rastavi.

Tomino ime ostaće u istoriji više zato što je vezano za istorijske događaje nego što su istorijski događaji vezani za njegovo ime, da parafraziram Otokara Keršovanija.