Nidžinom skelom i po drva i kod lekara

Futog, Beočin – Stare komšije Futog i Beočin gledaju se preko Dunava. Mosta nema da ih spaja. Vlasti za njegovu gradnju nikako „kesu da odreše” pa žitelji Bačke i Srema reku prelaze skelom. Put na ovu stranu navodi i kamiondžije kojima je vožnja mostom „Sloboda” zabranjena od šest ujutro do devet uveče. Da muka bude veća, rekonstruiše se i stari železnički most, na kojem se povremeno propuštaju vozila.

Skeledžiji Nikoli Mihajloviću posao cveta. Jedva stigne da obriše znoj sa čela. Kad vidi da su gužve pritisle obalu ne se drži rasporeda, po kome saobraća na svakih trideset ili šezdeset minuta, već pravi ture dok ima mušterija.

Posmatrajući kako skela po vodi klizi, neupućeni misle da skeledžija ne može bogzna kako da se umori, izuzev što mu česta vožnja tamo-vamo dosadi. A, samo oni koje posao tera da svaki dan putuju skelom iskreno priznaju da im je dozlogrdilo.

– Ume Dunav da zapljusne talasima, motor na čamcu koji gura skelu ponekad zataji, često se i vozila preko reda na platformu ukrcaju, pa mi se desi da ovde četvrt dana provedem – razočarano veli Jovan Petrov, kamiondžija, koji prevozi robu u Sremsku Mitrovicu.

– Kudiš skelu, a drugu prečicu do Beočina nemaš – umeša se njegov kolega Bojko, pa se sa sedišta proteže proveravajući da li je plovilo na vidiku.

Za razliku od njih koji u šoferskoj kabini mogu da dremaju dok se gužva ne raščisti, putnici koji su do obale sišli peške ili biciklom prinuđeni su da cupkaju u mestu.

– Upekla „zvezda”, a hlada nema. Fale klupe i nadstrešnice, mada bi i na panj čovek seo, samo da na goloj obali ne čami – jada se Ilija Majstorović, penzioner.

Onima koji su planirali da vrelo septembarsko popodne provedu na beočinskoj plaži čekanje ne smeta. „Kupanje će da nas rashladi”, kroz smeh veli Vinka Grgić, majka troje mališana, koji se raduju vožnji, baš kao i brčkanju u vodi. I za sedamdesetdvogodišnju Zorku Ostojić, iz Futoga, prevoz skelom je spas, jer drugačije ne bi mogla da ode u susednu varoš lekaru.

Vozače koji čekaju u automobilima strpljenje ne izdaje, jer, kako kažu, benzin štede, a bezbednost treba da je skeledžijina briga.

– Ma kakva briga, navikao je on da se samo za svoj novčanik sekira, pa mu je svejedno što teretnjake, limuzine, bicikle i pešake ugura jedne pokraj drugih – gunđa šofer kome nije svejedno što mora za kratku vožnju skelom da izdvoji od 700 do 1.000 dinara. Kad je prikolica prazna onda plaća 500, dok je karta za luksuzne automobile 200 dinara.

– Najisplativije je nama koji nismo motorizovani – dobacuju dvojica momaka vadeći iz džepa 20 dinara. Biciklistima je usluga deset dinara skuplja.

– Mnogima je cena vožnje trn u oku, a ne razmišljaju da tu treba uračunati i skeledžijinu snagu – kamioni se uglavnom zaglavljuju u pesku, pa skeledžija pomaže da se uz obalu izguraju – horski kažu domaćini, koji su u Sremu pazarili drva. Da im skeledžija sa nekoliko svojih radnika ne pritekne u pomoć do prvog futoškog sokaka morali bi cepanice na rukama nositi.

Nije ni čudo onda što skeledžiji Nikoli žuljevi jedni preko drugih niču. Ovaj vični kormilar, koji je tek u treću deceniju zagazio, i za koga poznanici vele da ima „debele” živce, poručuje da će i „pristanište” platiti, ukoliko se neko od nadležnih smiluje i uredi prilaz do Dunava. Kako sada stvari stoje, ovde je sve povuci-potegni tokom čitave godine.

– Ni zimi odmora nema, jer, ako ništa drugo, onda nevolja tera ljude da po lekove ili u nabavku idu – priča Mihajlović u trku. Čak ni za novinare nije imao vremena za predah.

On u milimetar, bez greške, procenjuje kako se koji četvorotočkaš parkira, a da pri tom ne „očeše” komšijskog. Nedostatak komoditeta zbuni vozače. Tek na skeledžijin znak, mic po mic, idu u rikverc ili se pomeraju levo- desno, uz oprez da ne udare putnike koji sede uz ogradu skele.

A kada se prispe do druge obale, za svega nekoliko minuta, pešaci prvi grabe napred, dok ih zasipa prašina ispod „ćelavih” guma zarovljenih u pesku. Žagor i brujanje motora na obalama ne jenjavaju od jutra do mraka.

Meštani kažu da su na buku oguglali. Narod mora da putuje, kažu, ali bi teretnjacima rampu postavili, jer su kolovoz i obalu uništili – saglasni su oni čija su imanja blizu reke.

Obazrivi „kapetan” o svemu vodi računa, jer saobraćaj je to kao i svaki drugi.

– Plove ovim tokom brodovi tegljači i čamci, pa treba dobro otvoriti oči da jedni drugima ne presečemo put, a i divlje rastinje koje se nadvilo nad reku vidik nam zaklanja – ističe Mihajlović, za koga se može reći da je za pet godina težak zanat „ispekao”. Svaka kritika koja ga stigne u vodu potone. Mušterije mu, osim ponekog prekora, ukazuju poverenje. Znaju da osim Nidžinom skelom još nema bržeg načina da se reka pređe.

Tako će i nadalje biti ukoliko se izgradnjom mosta sudbina ovih ljudi ne olakša. Sa beočinske i futoške uzvišice vidi se da strme obale u pomoć zovu. Šala da će se pritisnute teretom u Dunav sjuriti mogla bi zbog nemara da se obistini.